Reportaže

Romantični sastanak Novosađana sa Parnim Valjakom

Pesma “Uhvati ritam” imala je posebnu čar za lepši deo publike, kada je Aki skočio sa bine i prošetao se kroz skoro ceo parter. Žene su ga pratile, a on je igrao sa njima, rukovao se i ustupio svoj mikrofon na nekoliko sekundi jednoj od njih. Prilaz bini nije bio ograđen kao što je to običaj, pa se slobodno moglo prilaziti i slikati.

Tri puta je oduševljena publika vraćala Parni Valjak na scenu, a posle trećeg bisa, čula se pesma “Sve još miriše na nju” koje se po reakciji publike, čekala celo veče. Za kraj su otpevali još jednom pesmu “Ljubavna” koja im je, čini se, bila i poruka ovogodišnjeg koncerta.

autor članka: Jovana Dragojlov {jcomments on} 

Gibonni oduševio publiku u Novom Sadu

Nastup bio ispunjen emocijama i publika je bila kao jedan veliki hor. Produkcija je bila vrhunska, ozvučenje fenomenalno. Kao i na svim koncertima, Džibe je i ovde pripremio par iznenađenja za novosadsku publiku, koja je imala priliku da čuje Maya Azucena, Vlatka Stefanovskog, Damira Urbana i The London Community Gospel Choir. Još jedno iznenađenje je bilo kada je splicanin upitao da li ima zaljubljenih u publici i pozvao dvoje da se popnu na binu. Momka je poslao na drugi kraj dvorane na improvizovani svetionik, dok je devojka  u gumenom čamcu “zaplovila”do njega uz pesmu “Vrime da se pomirim sa svitom” uz pomoc publike, odnosno, kako je Gibonni izjavio, preko “Panonskog mora”. Sjajan nastup, u kojem su se smenjivale pesme sa poslednjeg albuma “Toleranca” i stari hitovi, poput “Mirakula” i “U ljubav vjere nemam”, Gibonni je upotpunio stalnom komunikacijom s publikom i porukama ljubavi. Posle svega što je priredio, teško da je iko od prisutnih ostao ravnodušan.

Posle subotnjeg nastupa, kantautor je, odgovarajući na pitanja novinara, izneo svoja osećanja i utiske o nastupu te neke planove i želje za budućnost. Izjavio je: “Za mene su koncerti terapija i za one koji slušaju i za onog koga slušaju. Bez doze spiritualnog, prepušteni samo materijalnom, postaćemo sebični, što nipošto nije dobro. A ja sam, ipak, ma koliko to zvučalo staromodno, biće koje veruje.” Dodao je: “Sve je bilo odlično, nadam se da je sve uspelo i da se i vama dopalo, da ste se zabavili jer smo dali sve od sebe. Došli smo s puno kamiona, puno opreme. Baš mi je bila želja da osetite koje su nam namere, da koncert nije samo stvar rutine, već da smo želeli da to bude nešto posebno i da svaku pesmu doživite sa posebnom emocijom.”

Na pitanje šta misli o publici u Novom Sadu, odgovorio je: “Super! Odmah na prvoj pesmi izgledalo je kao da je bis. Stvarno je bila super reakcija, pa mi je onda bilo u glavi pitanje šta ćemo onda sada raditi još ova dva i po sata. Želim iskoristiti priliku i da se zahvalim publici. Malo s glavom u oblacima, malo s nogama na zemlji, mogu  reći da je meni  bilo posebno i da to nije nikakva fraza.”

Usledilo je pitanje da li možemo da očekujemo njegov nastup u skorije vreme i u Beogradu, na šta je odgovorio da bi voleo da ponovo nastupi u Srbiji, ali da su ovi koncerti zahtevni, zahtevaju dosta pripreme i višemesečno planiranje i dodao: “Na ovaj nastup došli smo kamionima punim opreme, sve elemente za scenu i svetionik smo doneli u više kamiona, mesecima unapred dogovarali nastup sa mojim prijateljima Ivanom i Koletom, jer sam želeo da to sve bude veoma dobro i da svi uživaju. Sinoć sam baš pričao sa moji dobrim prijateljem Pecom Popovićem o mogućem nastupu u Beogradu. Međutim, voleo bih da napravim intimnije koncerte jer mi je važno da se publika potpuno prepusti muzici, ljudi su blagoslov, tako da nije važno da li ih je 300, 500, tisuću, deset ili dvadeset tisuća. Već 20 godina sam na sceni i zaista se ne utrkujem da li ću imati jednu, dve ili pet Arena, već da ljudi na mojim nastupima uživaju.”

Na pitanje naše redakcije, da li postoji šansa da na nekoj od narednih turneja ponovo vidimo na bini  Tony Levin-a i Manu Katche-a, Gibonni je odgovorio: “Vrlo rado, ali … To nije moja realnost, to je kao ljetnja ljubav, …. To je, ne znam sad, kao … , kao da si ti imao romansu sa Naomi Campbell pet dana negde na plaži, ali …”

I na kraju, ekipa RockSerbia.Net se zahvaljuje AAA Production-u na pruženoj mogućnosti prisustvovanja jednom ovakvom dešavanju.

{jcomments on} 

Stratovarius – Pobednici i Žrtve Problema Naše Svakodnevnice

Da li je to sve normalnom čoveku u toj meri potrebno? Ne postoji zdrav razum kod mladih ljudi kad je u pitanju ova tema, ne zameram im ni najmanje. Jednostavno im je sve tako nametnuto i servirano da ni nemaju zdravu logiku rasuđivanja onoga šta je dobro i u kojo meri.

Takav učaureni način življenja i razmišljanja dovodi, ne samo do ovakvih slabih odziva na koncerte, već izaziva i druge kulturološke probleme u društvu. Identično je i sa bioskopima, pozorištima i sl. Jasno je da je problem besparica i da se teško živi, ali nije baš sve ni tako! Danas su na listama prioriteta tinejđera daleko ispred: ploča, diskova, muzičkih časopisa, fanzina, komada garderobe (uniforme voljenog benda) i sličnih stvari, neki drugi prioriteti kao što su: ’’ram memorije’’, ’’touch screen’’ mobilni telefoni, skuteri, splavovi, pokeri, kladionice i slične izmišljotine za otimanje para nesrećnim ljudima a to i ne čudi, jer je  normalno da su u zemljama poput naše dešavaju slične stvari. Šta je bitno? Treba da koristimo sve pogodnosti koje su nam pružene i koje današnji život nudi (internet, komunikacije, medije…), ali nikako ne smemo postati robovi tih ustupaka savremenog življenja: izgradimo svoj identitet, nije moguće da je samo sedenje ispred računara i Facebook-a ono što zaslužuje posvećenost tokom dana!?

Kao klinac u drugom razredu osnovne škole, sećam se da nisam jeo u školi danima i da sam sakupljao pare kako bih kupio tada prvi broj ’’HARD METAL’’ časopisa i ’’ĆAO’’ izdanja gde sam isecao slike i tekstove posvećene mojim junacima iz sveta muzike. Isto je bio težak život kao i danas, ali borba je neprekidna. Bitna je istrajnost i volja, kad čujem priče starijh i mojih vršnjaka koji se sa nostalgijom sećaju ’’Koncerata godine’’, ’’Zaječarskih gitarijada’’… onda shvatam da u stvari nikad nisu dovoljno ni voleli to, zato su ispali iz koloseka koji se zove Rock n’ Roll. Živimo Rock n’ Roll, ne dozvolimo da on živi nas!

Možda je problem neposećenosti koncerata i dosta velik broj nastupa stranih grupa? Ali opet ne mogu da shvatim da na jedan STRATOVARIUS dođe 250-300 ljudi! Skoro da je više bilo poznatih muzičara nego fanova, to ukazuje kakvu smo veličinu imali priliku da vidimo, prvi i verovatno poslednji put u Srbiji!?

U poslednje vreme gledam i ne verujem!? Izgleda da smo pre nekih 20-ak dana dočekali opet 1993. godinu a ne 2010-u, kao što na mom kalendaru stoji! Pun grad air-max patika, lepo dizajniranih kao da su ih dizajnirali u zavodu za slepe! Eto, vraćaju nam se opet isčašeni statusni simboli i narušane društvene norme koje civilizovanom čoveku ne priliče. Nazire se slično ponašanje današnje omladine onom iz 90-ih, samo što je danas sve sufisticiranije i lepše prezentovano. Ali što kaže ona pesma: ’’Nikad se ne  predaj(mo)em!’’…

Inače, kao što rekoh na samom početku nastup STRATOVARIUS-a bilo je očekivano dobar, oko 1.45h kvalitetne svirke, upotpunjenog sviračkim umećem, fenomenalnim vokalom T. Kotipelta i neosetnim nedostatkom Tima Tolkki-a na gitari. Smenjivale su se numere u bespoštednoj prezentaciji majstora. Zanimljiv mi je bio stajling bass gitariste Lauri Porr-e, koji je više ličio na člana Uriah Heep-a ili nekog starog hipi benda  a ne Stratovarius-a, ali po strani treba ostaviti ne tpičan izgled, ono što je bitnije je sviračko umeće koje me je ostavilo bez daha, kako njegovo, tako i ostatka ekipe. Svirka kakvu pravi ljubitelj samo može da poželi, mnogo bolji nastup (iskreniji), od nastupa pojedinih bendova koji su svirali u proteklom periodu.

Bend ’’Winter’s Verge’’ je nastupao prvi, ali ih nisam uspeo pogledati. Posle njih su nastupili mlađahni zemljaci zvezda večeri ’’Tracedown’’ i razdrmali nas uz moderni Dethrash-Heavy zvuk, gle čuda sličan ’’Children Of Bodom-u’’, ali uzimajući u obzir  njihove  godine, zvučali su i više nego dobro. Jedino na čemu bi trebali  poraditi je to da ne kopiraju druge i da budu malo više svoji a verujem da u tome mogu uspeti. 

Stratovarius, setlista:

  01. Destiny

02. Hunting High & Low

03. Speed Of Light

04. The Kiss Of Judas

05. Deep Unknown

06. A Million Light Years Away

07. Jens Johansson & Lauri Porra Solo

08. Winter Skies

09. Phoenix

10. Matias Kupiainen & Lauri Porra Solo

11. Forever Is Today

12. Paradise

13. Against The Wind

14. Eagleheart

15. Forever

16. Father Time

17. Black Diamond

      piše: Cvijo Lončar

ZZ TOP, Beograd, Arena 18.10.2009 – izveštaj

Svojim polusatnim koncertnim ucestvovanjem manifestaciju su otvorili beogradski bluzeri Texas Flood, i mora se priznati na najbolji moguci nacin. Bili su izuzetno inspirisani svojom ulogom da nastupaju pre americkog sastava, i pruzili su odlicno muziciranje, koja je publika svesrdno prihvatila i pozdravila. Treba istaci da su binu napustili noseni ovacijama auditorijuma koji je prepoznao kvalitet, ali i izvodjacku ubedljivost beogradskog tria.

ZZ TOP su svirali kratko, i sto bi se reklo slatko. Oficijalni deo trajao je sat i 10 minuta, pa 2 bisa sa po dve pesme, sto je ukupno  nesto vise od 90 minuta, kao sto je uostalom i bilo najavljivano. Uigrana svirka preiskusnih i prekaljenih teksasana, imala je po ocekivanju odredjene aranzmanske izmene u pojedinim pesmama, a delovi nastupa bili su zacinjeni neizostavnim humorom, kao i pokretima aktera na bini, koji su publiku zabavljali, cineci da priredjeni songovi dobiju na izvodjackom intenzitetu.

Bend je u tehnicko/vizuelnom smislu imao "potporu" u velikom video bimu, gde je razlicita scenografija takodje dopunjavala binski show, bilo da su prikazivani video klipovi, ukombinovani sa desavanjima na stage-u, bilo da je uprilicena neka druga spotska koreografija.Sa svoje strane ZZ TOP su pokusali da na ujednacen nacin prezentuju stari, srednji i noviji materijal, i cini se da su u tome uglavnom uspeli, jer na kraju nijedna faza karijere nije bila zaobidjena, a publika nije bila nezadovoljna. Ipak, cini se da je publika ocekivala nesto vise, ako nista drugo, ona makar malo duzi koncertni nastup. Ali, zelja i odluka benda su neumoljive stavke, pred kojima zateceni fan nema logicno pravo odluke.

Raduje sto su na koncertu ZZ TOPA bili primeceni i mladji konzumenti njihovog lika i dela, tako da prosek godina koji je vidjen sa ocekivanih 50- 55, mozemo skinuti na nekih 48, a to je svakako za pohvalu. Koncert ZZ Topa nije bio nijednog trenutka euforican nastup, ali je svakako bio koncert sastava, kojemu se za priredjenih sat i po muzike  nema i ne sme nista zameriti u pomenutom izvodjackom smislu.  

Napisao: Branimir Bane Lokner   Foto: Aleksandar Zec

Slipknot u Beogradu – OČEKIVANO – OPRAVDANO!

Paklenu postavu iz "Ajove" čine:   Sid Wilson – turntables Joey Jordison – drums Paul Gray – bass, backing vocals Chris Fehn – custom percussion, backing vocals Jim Root – guitars Craig "133" Jones – samples, media Shawn "Clown" Crahan – custom percussion, backing vocals Mick Thoumson – guitars Corey Taylor – lead vocals

Satnica koncerta je po medijima šarenoliko najavljivana tako da je vladao utisak da niko ni ne zna kad tačno počinje koncert, zbog takvih nesuglasica smo propustili bend "Hetera" koji je prvi nastupao. "Killswitch Engage" je napravio dobru uvertiru u ono što je prehodlo, ali ipak su "opravdali" epitet predgrupe! Ništa više od solidnog nastupa i  dobrog zagrevanja, ali jedno treba imati na umu – "Killswitch Engage" se tek zaleće na putu koju su trasirali "Slipknot" i slični njima pre deceniju i više.

Kao što "Bjesovi" lepo kažu "Možeš me zvati kako god hoćeš!?" tako i paklena mašinerija iz Ajove ne mari mnogo za klasifikaciju njihovog muzičkog žanra, NU Metal, MTV, Rap-HC … ne bitno je, bitno je ne izneveriti publiku. Naravno da su ukusi različiti, neko više voli ranije radove "Slipknot-a", a neko ipak novije, tako je i koncert prošao. Bilo je šarenoliko i bukvalno za svačiji ukus, ali po meni mnogo bitnije je: pristup, kvalitet zvuka, profesionalnost. Nije bilo ovde mesta otaljavanju svirke i sam  tajming ukazuje na to da je koncert bio više nego korektan i pošteno odrađen (oko 1h i 45min.).

Bitna stvar je da je "Slipknot" nastupio u našoj zemlji u pravom momentu, kad kažem "pravi moment" mislim na njihovu trenutnu popularnost koja već par zadnjih godina ide uzlaznom putanjom. Broj posetilaca je takođe bio zadovoljavajući, polu-prazna "Arena" nije promašaj benda, već možda promašaj organizatora? Realno gledano "Slipknot" u Srbiji teško da može da sakupi veći broj publike od onog što je bio u "Areni" ali činjenica koja ohrabruje i uliva nadu je ta da su oni na toj uzlaznoj liniji koja će ih kroz koju godinu dovesti do samog vrha Heavy Metal mašinerije. Veliko je pitanje kakav bi prijem publike imali recimo Slayer, Sepultura, Exodus, Suicide Tendencies, da se trenutno nalazimo u nekoj 1988-oj godini? To je nešto što ću ostaviti vama na sud, pa procenite.

Beskompromisno, čvrsto, agresivno, sa puno samopouzdanja, tako su momci izgledali na bini. Skakanje po stejdzu i aktivno učestvovanje u koncertu svih članova govori da je i njima prijao prijem Beogradske publike ili su jednostavno dobro odglumili!

Dobar šou, kvalitetno prezentovan, je ono što bi na kraju moglo proizaći iz ovog nastupa. Nadajmo se i očekujmo da će ovaj bend još dugo žariti I paliti po svetskoj sceni i da će ponovo biti na našem terenu kroz neko vreme.

Do tada uživajte uz muziku "Slipknot-a" a ja ću da ih pratim više nego ranije, jer su me ovim Live nastupom kupili za ubuduće…

 

Diskografija:

Slipknot ( 2005 ) Iowa ( 2002 ) Vol. III ( 2005 ) 9.0 Live ( 2005 ) All Hope Is Gone ( 2008 )

 

Cvijo Lončar

foto: Aleksandar Zec

Svetleći Rogovi Pod Visokim Naponon

Spektakl kakav naša publika nije mogla da vidi ranije, verovatno i poslednja prilika da se ova ekipa vidi uživo na našim prostorima. Čini se kao da nikad ranije u Beogradu nije bilo više uniformisanih ljudi, ali nije reč o utakmici, iako se događaj odigravao na terenu srpskog šampiona. Ovoga puta nije bilo protivničkih navijača, jer je igrao jedan tim, svima poznat, na zalasku karijere, ali u sjajnoj formi – australijska rock atrakcija AC/DC.

Euforija je vladala od samog početka koncerta, na hiljade svetlećih rogova u publici, horsko pevanje kao u transu. Koncert je počeo uvodnom "Rock’n’Roll Train" i kako se lokomotiva zahuktala u istom ritmu je nastavila da gazi u naredna dva sata. Ređali su se hitovi jedan za drugim, numere sa aktuelnog "Black Ice" albuma i stari hitovi svima dobro znani. Svaka pesma je bila burno pozdravljena od strane publike i čini se da nije bilo mesta ravnodušnima na ovom spektaklu. Na koncertu je bukvalno važilo ono staro pravilo – "za sve od 7 do 77", imali smo priliku da ugostimo posetioce iz celog regiona, koji su pokazali svoju privrženost bendu i fanatičnost. Malo je grupa koje se mogu pohvaliti ovakvim fanovima, bilo je onih koji su došli u prestonicu par dana ranije, ljudi koji su od jutarnjih časova čekali na otvaranje kapija stadiona, frizura, tetovaža i sličnih vizuelnih prikaza sa obeležjima benda.

Scenski pristup je bio više nego dobar ali i fantastičan zvuk koji je davao neverovatan osećaj nadmoći aktera na stejdzu. Posebno su burno bile propraćene starije numere koje smo godinama slušali dok smo učili prve rifove svirajući upravo njih – "Back in Black", "Hels Bells", "Whole Lotta Rosie", "T.N.T.", "Thunderstruck", …

Paklena atmosfera upakovana u dva sata sjajne svirke, profesionalno izvedeno – nema šta tu više da se kaže. Imaće šta da nauče mnogi članovi naših (pogotovo starijih) bendova ako su prisustvovali ovom koncertu, AC/DC su najbolji primer da nije dovoljno izaći na binu i misliti da je stvar gotova. 

Na kraju, koncert se završio jednim bisom pesmom "Highway to Hell", a na samom kraju uz pucanje topova i veliki vatromet imali smo priliku da čujemo još "For Those About to Rock".

Vesela iscrpljena lica su napuštala stadion sumirajući utiske a ja sam ubeđen da će se o ovom događaju još dugo pričati.

Cvijo Lončar

foto: BLIC

Proslava Marlijevog rođendana u Beogradu, 5. i 6. februar 2009. – izveštaj

U prepunom Livingroomu pre samog nastupa Mašte Bašte vrtele su se Marlijeve pesme. Sa pravom mogu da kažem da je Mašta Bašta jedan od najperspektivnijih reggae bendova kod nas a njihov album bi trebalo očekivati krajem proleća. Sama svirka je bila vrlo prijatna i pozitivna. Bend je svirao nepuna dva sata. Pored autorskih stvari, vrhunac večeri je bio njihov gost Jovan Matić (Del Arno Band) koji je sa bendom otpevao nekoliko Marlijevih pesama. Priredili su lepu proslavu kakvu Bob Marley i zaslužuje.

Sutradan u klubu Akademija nastup je započeo makedonski sastav Conquering Lion. Čvršći reggae zvuk je odjekivao klubom. Publika ih je odlično prihvatila, najviše je uživala kada su izvodili u Eyesburnovom viđenjiu Marlijeve stvari. Exodus i So Much Trouble In The Word su nas samo podsetili koliko je Eyesburn dobar bend. Nakon njih nastupa beogradski Smoke ’n’ Soul koji je nastavio ples do kasno u noć. Za sve to vreme u malom klubu je odjekivao veseli ska ritam. Nažalost publike, najavljeni nastup benda Irie FM nije održan iz opravdanih razloga.

Galeriju fotografija sa nastupa benda Mašta Bašta možete pogledati ovde .

Izveštaj i fotografije: Nemanja Đorđević

Diverzija, Red Union, klub United, 23. 01. 2009.

Pa da krenemo onda. Prvo moram poslati nekoga u kuratz: to je ta tzv. «vjerna osječka publika» koja uvijek baljezga kako treba podržavati scenu, a kad dođe vrijeme da se scena doista i podrži, njih ni od korova. Pa koju vi scenu podržavate, pichka vam materina? Onu u Kitzbuhlu? Ili Garmicsh Parten-Kirchenu? Diverzija ima promociju albuma, dođe i dobar bend iz Novog Sada kao support act, a vas se skupi jedva nešto preko stotinjak. Što vam je sad izgovor, bando lopovska, to što je kiša padala? Jeste od šećera napravljeni možda? Nabijem ja vas sve na kuratz! To jest, kao intelektualac, na penis. To vam je ono što liči na kuratz, samo je mnogo manje…

A moram pokuditi i ekipu iz kluba United koja uporno ne dopušta koncertima da počnu prije ponoći, čekajući «da se ekipa skupi». Slušajte matorog lisca, publika je stoka. I, kao i svaku stoku, može ju se dovesti u red. Naučite publiku da koncerti počinju u 10 ili 11 i oni će to vremenom prihvatiti. Sa stokom ne možeš drugačije! Bilo bi stvarno lijepo jednom za promjenu u ponoć otići s koncerta umjesto dolaziti na njega…

Dakle, sto i nešto preko ljudi došlo je u petak u United i nazočilo je jako dobrom koncertu. Kao predgrupa nastupili su Novosađani Red Union (Daško vokal, Ljubo bas, Nenad gitara i Ćato bubnjevi) koje sam gledao na To Be Punk festivalu u Novom Sadu prošle godine kad su me oduševili, a slično je bilo i ovaj put. Melodični anti-fa punk rock bend pod utjecajem Clasha ili Bad Religion, angažirani, brzi i žestoki. Svaka njihova pjesma je himnična i stvorena za višeglasno pjevanje, od uvodne «Land Of The Living Dead», preko «Weapon Of Mass Destruction», «Party People», «Student Radio», «Society»… 

Kao i u Novom Sadu, nastup im je bio ispunjen duhovitim Daškovim komentarima između pjesama. Tako je Nenadovu pjesmu «Letters» najavio riječima da je Nenad za nju dobio Nobelovu nagradu za književnost i plaketu lokalnog lovačkog društva; pjesmu «I Hate Girls Like You» najavio je kao stvar s kojom su htjeli nastupiti na Operaciji Trijumf «ali su nam oni rekli da se gonimo u pičku materinu», a stvar «Downtown Creetins» opisao je kao laganu ska stvar uz koju se može zaplesati, no u njoj je bilo laganog ska otprilike koliko i alkohola u mojoj krvi te večeri. Ili bilo koje večeri… Odsvirali su i jednu novu stvar koja zvuči malo čvršće i ne ulazi lako u uho na prvo slušanje, ali svejedno razvaljuje. Odličan nastup Novosađana koji su imali peh s mikrofonom koji je riknuo nakon druge pjesme pa je malo potrajalo dok ga nisu zamijenili, a jedini minus ide sterilnoj osječkoj publici koja je mlako popratila njihov nastup stvorivši ispred bine koridor dovoljno velik da u njega stane Slovenija. A možda i Crna Gora…Da ponovim, za one koji su jučer naučili čitati, ovo je sjajan bend koji svakako trebate vidjeti! 

http://www.myspace.com/redunionhq

Diverzija je nastupila negdje oko jedan ujutro. Ovo mi je već treći put da ih gledam, nakon Novog Sada i Županje, pa se neću ponavljati već naglasiti kako je ovo bila bendova prva svirka u njihovom i mom Osijeku nakon izlaska novog albuma «Bloodied but Unbowed». Diverziju vjerujem već poznajete: Andrej (gitara i vox), Remba gitara, Elke bas i Domba bubanj, sviraju melodičan hc punk s također angažiranim tekstovima i uživo postaju sve bolji i bolji. Scenski nastup im se poboljšava, sigurnost u svirci je evidentna, Elke se sa svojim basom posebno dobro zajebava, jedini je minus ozvučenje u Unitedu koje je po običaju mučilo i njih i Red Union (iako, ruku na srce, ovoga puta bendovi izgleda nisu bili odvrnuti do ibera tako da je i odbijanje zvuka bilo čisto podnošljivo). 

Diverzija ima i svoju publiku koja ih je bodrila od prve pjesme, «Time to Go» sve do kraja 45-minutnog nastupa što je i njima dalo podstreka pa su doista djelovali nabrijano, željni da se dokažu u vlastitom gradu. I, to su i uspjeli. Nekome se njihova svirka neće dopasti, OK, to je stvar ukusa (ili nedostatka istoga), ali na bini doista djeluju uvjerljivo i daju sve od sebe. Ima tu još mjesta za poboljšanje, ali uz ovakvu svirku Diverzija se ne mora nikome sklanjati s puta. 

http://www.myspace.com/diverzija

Bio je tu i after party održan u Tvrđi u kafiću «Carpe Diem», međutim zaključio sam da mi to ne treba u životu. Koga sam htio vidjeti vidio sam u Unitedu, koga zanima kako se meni dopao koncert pročitat će ga ovdje, a da, i kiša je padala…Što mi ne smeta (mi metroseksualci uvijek smo motorizirani), ali znate kakav je lijep osjećaj kad imate stan u potkrovlju i kad legnete spavati snom pravednika a iznad vas po krovu dobuje kiša u ritmu tam-tama…Ne, vi to ne znate, među vama nema pravednika…

Savršen kraj jedne jako dobre večeri. Jebo after, ja sam svoju večer iskoristio najbolje što se moglo…

Unionist Hadžo

http://www.mikrofonija.com

Novogodišnja žurka u Vranju, Slaptrap i Nežni Dalibor + DJ Angry 03.01.2009. – izveštaj

Nakon Slaptrapa i kratke pauze na binu se pojavljuju „domacini“ Nežni Dalibor. Bend koji je svoje pocetke imao baš u ovom gradu, svratio je opet posle uspešnog održanog koncerta prošle godine sa Jarbolima i Žene Kese. Od samog pocetka se videlo da sviraju medu svojima. Vrlo zreo nastup. Zvuce perfektno. Tek od trece pesme se prikljucio i cetvrti clan Dalibora, Profesor na gitari gde je sama muzika dobila na energiji. Bend je odsvirao sve pesme sa albuma „Sredstva i veštine“ kao i par nedovršenih numera, instrumentala koji spremaju za sledeci album. Gitarske deonice su za svaku pohvalu, na neki specifican nacin se uvlace pod kožu slušaoca i pokrecu na igru. Ivicin glas je bio za svaku pohvalu. U prvim redovima publika je skakala i pevala sa bendom, dok je ostatak mase ostao relativno statican. Moram priznati da se prostor kluba OKCE solidno popunio, bilo je nešto više od 200 ljudi što je za sam hepening veliki uspeh. Favoriti publike i u Vranju su bile „Kratka šetnja“, „Metronom“, „Vekovi“ i naravno „Ti si sam“ za koju su uradili spot.  Posle dva bisa, na kojima je vranjska publika insistirala, Dalibori su ponovili Vekove kao i Metronom koja je publika u glas tražila. Nakon njih DJ Angry je krenuo sa svojim setovima koji su varirali od dubstepa do mtv remixa.

Svaka cast organizatoru kao i bendovima koji su nam ulepšali vece, podarili nam novogodišnju svirku koja ce se još prepricavati. Zadovoljna publika je polako napuštala OKCE. Jedno veliko hvala Slaptrapu i Nežnom Daliboru, ne zaboravite, ovo su mladi bendovi, sjajna buducnost je pred njima. 

fotografije sa svirke: https://rockserbia.net/rsgalerija/SlaptrapNezniDaliborDJAngry/default.htm

Izveštaj i fotografije: Nemanja Ðordevic

Novogodišnji šou Discipline Kičme 02.01.2009. + DJ Steva Glušac – izveštaj

 

Kad sam već kod publike, nju su uglavnom činili stariji ljudi, mada bilo je i novije generacije. Bilo je i dosta muzičara, kao i poznatih ličnosti. Masa je u klubu napravila pravu (pre)toplu novogodišnju atmosferu. Skakalo se i pevalo sve vreme. Bend je na bini zvučao savršeno, neke pesme uživo tako drugačije zvuče, što dokazuje koliko su originalni. Imali su običaj da prelaze sa pesme na pesmu ne napravivši nikakvu pauzu. Bubnjar je genijalno odradio posao, bio je pun energije koju je vrlo uspešno prenosio na publiku. Koja je svirao baš do granica izdržljivosti.

Nešto posle dva sata energične svirke i dva zaslužena bisa bend se polako povukao. Koja se zahvalio publici, rekao kratko „doviđenja.“  Do sledećeg druženja…

fotografije sa svirke: https://rockserbia.net/rsgalerija/DisciplineKicmeNG/default.htm

Izveštaj i fotografije: Nemanja Đordević

1 2 3 7