Metalika nikada nece biti ponovo mlada. Koliko god to fanovi zeleli, koliko god to metalu kao zanru mozda potrebno – to je nemoguce. Ali, za razliku od prethodog pokušaja psiho-terapije i silovitog vracanja agresije (album St.Anger), ovaj put je i sama Metalika ovu cinjenicu prihvatila – i napravila najiskreniji album ove godine, Death Magnetic.
Svaka diskusija o bilo kojoj od Metalikinih ploca zahteva elaboraciju i razradu duzu od same recenzije. Dovoljno je napomenuti da ovaj bend kroz svoju karijeru promenio 5 zanrova muzike, prodao milione ploca i postao istovremeno najomrazeniji i najvoljeniji metal bend na svetu. Posledica ovoga je da se svaka nova ploca gleda sa odredjenom dozom pesimizma, negativnosti i ne-objektivnosti koja je najcesce proizvod nostalgije ili zavisti. Objektivno oceniti novu plocu Metalike je teško, ako ne i nemoguce.
Da li je Death Magnetic povratak korenima? Ne, nije – ali zato ne zvuci ni kao prethodnih nekoliko albuma. Ako bi morao da se kategorizuje u odnosu na njihova prošla dela, moze se reci da je Death Magnetic neka vrsta mešavine prethodnih albuma sa zvukom “nove” Metalike: Osecaju se elementi starih izdanja (narocito u pesmama kao što su My Apocalypse), ali takodje i Black Album ere, cak i Load/ReLoad zvuka. Metalika nije zvucala ovoliko opušteno I sigurno u sebe, još od Black Albuma – ako je ikad i zvucala tako .
Uvodne pesme, That Was Just Your Life i The End of The Line, iako ne preterano inventivne, lepo karakterišu ovaj album i postavljaju standard za ostatak pesama – minimum solidno.
Tu su pesme sa thrash elementima (Broken, Beat and Scarred i My Apocalypse), ali i funky, hard rock stvari kao što su Cyanide. Kako napredujete kroz album, pesme se poboljšavaju i, sa izuzetkom dosadnog instrumentala Suicide&Redemption, briljiraju do samog kraja ploce.
All Nightmare Long je zarazna, heavy pesma, sa svom pompom Re-Load-a, no i sa agresijom Master of Pupets-a. U Judas Kiss Metallica poteze Black Album adute, i sadrzi jedan od najpevljivijih refrena na ploci (Bow down…). Konacno, The Day That Never comes je sigurno jedna od Metalikinih boljih pesama – nalik na Unforgiven 2, samo sa dodatnom dugackom, i veoma socnom, solo/instrumental deonicom pri kraju. Kada smo vec kod Unforgivena, tu je i Unforgiven 3, koji se sasvim prirodno i neisforsirano nadovezuje na Unforgiven 2, i uspeva da, uprkos savršenosti prethodnika, ipak bude odlicna pesma.
Odmah pri izlasku, Death Magnetic je zustro kritikovan zbog loše produkcije. Sve price o Rick Rubinu kao genijalnom producentu mozda padaju u vodu kada se cuju brojne zalbe bendova o tome kako on “nikad nije tu”, ali problem na ovoj ploci nije produkcija, vec miks – bubnjevi su jednostavno preglasni, vokali nekada previše tihi i.t.d. Ovaj problem nikako nije dovoljno veliki da ozbiljno ošteti plocu, a i svakako je napredak od nakaradnog St.Anger-a.
Na kraju, da li je ovo metal album godine? Verovatno ne, ali svakako je vatren povratak benda koji je visio na rubu propasti – i kao takav, Death Magnetic je zapravo upravo ono što je trebalo ne samo fanovima Metalike, vec i Metallici kao bendu.
Autor Recenzije: Mateja Vidakovic