Dijagnoza….A Terapija!?

Kada kazem da su sistemi vrednosti u nasoj zemlji vidno poremeceni, ne kazem nista revolucionarno. To svi znamo i svima nam je vrlo poznato. E, ako svi znamo i svi smo toga svesni, a nista ne cinimo po tom pitanju to vec predstavlja revoluciju. Svesni smo da ovo nije ono sto mi zelimo, da sve moze biti drugacije i bolje, ali ipak ne mrdamo prstom. Nisam ja nikakav Don Kihot, znam da je vrlo tesko pomeriti stvari sa pocetne tacke. I svestan sam toga. Sustina problema ima duboke korene. Vadjenje korenja je dug i naporan posao, pogotovo kad ono zadje ovako duboko. Ali! Jednostavno se mora prionuti na posao. Ili bar probati da se nesto promeni. Svaka akcija ili bar rec je bolja od sedenja skrstenih ruku. Znam da su mnogi vec probali, nazalost, bezuspesno. Ali vredi probati. Citiracu Vladimira Pesica iz Hexagrama: ”najgori su oni sto forsiraju maksimu cuti, dobro je”. E, pa, nije dobro.

Ovako kompleksni problemi zahtevaju i kompleksnu analizu. Treba uspostaviti dijagnozu, a zatim i adekvatnu terapiju. Dijagnoza je: poremecen sistem vrednosti, izgubljen osecaj za kvalitet i normalnost. A, terapija? E, tek je treba uspostaviti. Problem je toliko apstraktan, da zahteva konzorcijum svih ljudi i strucnjaka, jer ovo nije pitanje muzicke branse, vec pitanje nacije. Jeste problem veliki, ali ga treba spustiti na zemlju, treba pribliziti ljudima i konkretnim akcijama pokusati da se nesto uradi.

Ok, izrazili smo misljenje da nam nije dobro ovako, da bi da menjamo nesto, ali zasto onda ne menjamo? Cekamo da nam neko drugi promeni? Ne moze nas nista promeniti ako mi nemamo zelju da se menjamo. Konstatacija problema nije dovoljna za resavanje istog.  Ovde je vrlo vazna podrska, za pocetak moralna. Bez medjusobne podrske tesko je da ce se ista uraditi. Stvari ce ostati u pocetnoj tacki.

Navescu jedan konkretan primer, pokusaja da se promeni situacija, koji treba slediti. Naime, pre 5-6 godina u jednom malom gradu, u unutrasnjosti Srbije, bar jednom mesecno odrzavale su se svirke u osnovnoj skoli. Svirali su bendovi ciji su clanovi bili malo stariji u odnosu na publiku. Naravno, muzicari su bili neka vrsta idola, „skolske face“, devojcice su se lozile na njih, sto je delovalo motivisuce na decake osnovce da i oni budu rockeri, da sviraju i slusaju rock’n’roll kako bi se devojcice i u njih zaljubljivale. Clanovi bendova su uglavnom bili dobri djaci i dobre osobe, pravi uzori. Tako se pokazivalo da rockeri nisu neobrazovani bahati buntovnici. Ove svirke su koristile i bendovima, predstavljali su svoj rad. Svirke su ugavnom bile dobro posecene. I cetvrti deo od ukupne publike neka je prihvatio to sto bendovi sviraju, to je sasvim dovoljno za pocetak. Na ovaj nacin se „proizvode“ mali rockeri. Deca se uce pravim vrednostima i pruza im se mogucnost da cuju nesto drugacije od onog sto se forsira u medijima. Mislim da treba slediti ovakve primere. Mozda sve ovo deluje smesno, ali je vrlo efikasno. Danas u tom gradicu ima veliki broj bendova, muzicara i veliki broj rockera. Treba poceti od ovakvih akcija koje ne iziskuju velika materijalna sredstva, a mogu imati znacajne rezultate.

Sedenje skrstenih ruku je najlakse, ali i bolno. Ruke se mogu deformisati kada su stalno skrstene, a i dugo sedenje nije bas preporucljivo.

 

tekst napisao: Dragiša Radulovic