Intervju sa Savom Nikicem iz benda Azil5

Pozdrav! Prvo mi reci ko sem tebe cini Azil 5 i kako je nastala cela prica vezana za bend?

Ja sam Sava, inace pevac, tekstopisac, delom “kompozitor” i polusvirac jednog tradicionalnog ruskog duvackog instrumenta sopilka. Pored mene sa mnom boj biju i Borko Basaric (bas), Petar Alargic (el. gitara), Vladimir Vojnovic (klavijature, klavir) i Nenad Kojic (bubanj). Azil 5 je znaci ocigledno zbog petorice muzicara u bendu, numerološki, a jezicka igra samog naziva grupe upucuje i na smisao naseg bavljenja muzikom. Prosto, jer se u reci krije znacenje skrovicta, utocišta, u koji mi ne bezimo da bismo se sakrili od sveta, vec da bismo iz “azila” komunicirali sa njim, ali uz skrovitu slobodu. Tako i bend nema neke duboke misticne pocetke, sa nekom posebno inspirušucom pricom, ali recimo da radimo vec tri godine punom parom. Od pocetka sa redovnim koncertima, naravno sa utiscima ljudi koji su nas slušali i sa idejom jedne nove muzike rok i šire provinijencije na srpskom jeziku i textovima koji se opiru manirizmu robne upotrebe. Mi smo pre svega poceli da se pitamo kako bi nas petorica mogli da zvucimo zajedno u bendu, te kako bi taj bend mogao da zvuci kao jedan neizvitopereni nastavak ovdasnje scene i njenih inspirativnijih prethodnika. Tako smo se  i formirali kao danasnji azilanti. Prvi koncerti su bili u NS-u sa naravno autorskim pesama i ponekad omazom bendovima Tool i A Perfect Circle, koji su nas interesovali i licno. U Beogradu smo potom i “ubedili” i sebe i druge da mozemo da stvaramo i samo sopstvenu muziku, a da podjednako imamo utisak da je ona nesto dobro od nas. Kasnije se sviralo redovno, trudilo i borilo sa katkad sizifovskim utiskom da je ovde u Srbiji svirati svoju muziku jednako kao i pokušati promeniti silu gravitacije.

Vi ste se od pocetka bazirali na autorsku muziku i zanrovski je tesko definisati bend. Cinjenica da radite potpuno “svoju” muziku za naše uslove predstavlja pravo osvezenje.

Kako što rekoh, traganje je suština benda, ali naravno u granicama onoga što ti osecaš kao sebe u svojoj muzici, i to se naravno nikad nece dopasti i nekim drugima, ali takva je priroda te stvari. Tesko je nekad objasniti male ili velike ideje sa par reci, ali recimo da smo mi pokusali da shvatimo da ovo vreme nije vreme velikih naracija, gigantskih koncerata na Hajduckim cesmama i velikih rok prica i velikih rok “legendi”, legendica, kod nas. Vreme Bjelih Dugmeta, Brega i kojekakvih.  Baš zbog toga, svesno smo se ogranicili na pokusaj da mi nastavimo da pravimo muziku na maternjem jeziku, kao da se nista nije ni desilo od toga i kao da smo inspiraciju pili ne od nabrojanih i gore pomenutih, vec od onih koji su nesto i napravili inspirisuce. Otuda, mešanje zanrova. Otuda psihodelicni prelazi sa gitarskog na pop, rok, grandz ili cesto i metal gruv. Otuda, pokušaj da se poezija i poetika, ali osakacena i prilagodjena pop kulturi, i dalje ocuvava na srpskom jeziku u pesmama i textovima. Zapravo, otuda cinjenica da se mi zapravo trudimo da ponudimo jedan artisticki pogled na “prihvatljivu” muziku današnjeg benda u Srbiji. A da sve pri tom ne bude pezurativno, urbano ili ne, cenjeno ili precenjeno, pa cak i kvazi. Naizgled lako, mi samo sviramo svoje.

Koliko Vam uspeva da “vratite koordinate okupiranom prostoru u kome se nalazite”?

“Koordinate okupiranom prostoru” je citat sa našeg sajta, e sad šta to sve znaci nije sad bitno, vec da li uspevamo te koordinate da vratimo. Ako prebrojimo fakticki stvari koje smo uradili kao bend, ali sami i bez grama icije pomoci, mi smo onda ne vratili koordinate, vec napravili malo sazvezdje. Prostor je davno okupiran, i da ne misli neko, ne govorim naravno o teritoriji ili fizikalnim pojmovima. No, pre svega mi smo kao celina na putu traganja za srecom, kao uostalom i svaka jedinka, te ziv covek, i ako smo srecni na kraju tih koordinata, onda za sada mozemo reci da smo barem sto se nas tice mi nase glave uspravili. I što je najbitnije stojimo, ali se i klatimo, iza onoga sto sviramo i pevamo. (smeh)

Snimljen je prvi album. Da li se pojavio u prodaji i gde se moze kupiti?

E evo krutih vesti, a one su da album izlazi taman posto se ovaj intervju “primi” kod sveta. Salim se, ali i ne, jer album ce izaci u roku od nedelju dana. Tako su nam rekli ljudi iz naše izdavacke kuce “Automatik Mascom Records”. Naravno, ovde padaju vlade, pa sto ne bismo i mi bili malo pomereni, mislim na datum izlaska albuma. Uglavnom, to je to, a onaj ko bude zeleo da ga kupi moci ce to da uradi u svim vecim CD sopovima u zemlji.

Šta simboliše naziv albuma “Strastan, go i bos” i ko su autori pesama?

Naziv albuma je došao spontano kao citat jednog stiha iz pesme koja otvara album. “Strastan, go i bos” je osim toga i na jedan drugi nacin razigravanje naših tekstova, njihovog znacenja i odnosa prema onim vecnim temama koje su i nama upale u cast da ih opevavamo. Prosto, kad god zelis nesto da napises susretnes se sa cinjenicom da je pre tebe istorija tema o ljubavi, smrti, patnji, slobodi i  drugim zadacima coveka vec upitana iz nekih glava. Mi smo se tako isto pitali svi zajedno, kao “kompozitori” muzickog dela, dok sam se iza svih tekstova potpisao ja. To je album koji nosi dugu istoriju upitnika kroz nase licne zivote. Medjutim, Azil 5 je ipak jedna kolektivna muzicka radionica.  

Kakve su reakcije publike, s’ obzirom da ste autenticna pojava u moru identicnosti?

More identicnosti, koje verovatno postoji, razbije se svojevrsnim unošenjem u stvar koju radiš. Pa i sama rec umetnost moze se kazati dolazi od onog umetati sebe u nesto. Hocu reci, publika reaguje onoliko koliko se poistoveti ili ne sa onim što mi radimo. Za sada reakcije su bile takve da smo mi snimili spot, pa su ga onda pustali na televiziji, onda smo snimili album i sve po redu. To znaci da ipak nismo umislili da smo mi nesto otkrili nalik kakvom muzickom pronalasku, ali da nismo ni retardirali stvar. Tako i dalje mi zelimo da sviramo, a neko na obostrano zadovoljstvo zeli i da nas cuje. Publike ima, a ako bude dobre volje da se istinski saslusamo bice je jos.

Mene je licno pozitivno iznenadio odlicno uradjen sajt, pa myspace, i uopste taj  profesionalizam koji pokazujete. Sama muzika nije dovoljna da bi bend postigao uspeh. Cini mi se da ste vi jedan od retkih bendova u Srbiji koji to shvata.

Pazi, ne shvatam ja licno to recimo, da budem iskren, ali shvataju Borko pre svega i Mladen Trkulja, naš prijatelj izvan benda koji odlicno radi sajt i odrzava ga. Medjutim, napolju, na Zapadu pre svega, je vec poznato da muzicar mora biti i marketing sebi samom, jer nije ovo romansijersko vreme u kome svi nicice padaju pred velikim piscima, muzicarima itd. Opet, koliko te da kazem sekularne stvari mogu popraviti sam bend, u to nisam siguran. Ako se nekome i to svidja, kao tebi recimo, te stvari osim muzike i teksta, nama je naravno drago, jer i tu je neko ili svi mi ucestvovao i potrudio se oko toga. Ponavljam nema više velikih naracija, sem što i dalje postoji Madona i Majkl Dzekson, mada se i on nesto ispuvao, iako se industrija pop kulture trudi da to ne bude tako.  Malo se salim, ali danas su najbitnije male price, obicni ljudi i kakva takav smisao postojanja necega, pored svega oko nas.

Spot za pesmu “Ne i ti” je izazvao pozitivne reakcije javnosti. Da li je u planu snimanje spota za još neku pesmu?

Da, trenutno se radi na spotu za numeru “Sestro strasti”, koja se i moze poslušati na našoj myspace stranici www.myspace.com/azil5. Tamo je za jedan krug ljudi to bila internet premijera pesme, a sada ce biti i neke slike oko nje kako bi je pustile cike sa TV-a. Medjutim, mnogo teze je praviti spot nego muziku, barem za nas. No, opet, kada ljudi zapnu i kada drugari oko tebe, koji svi znaju ponešto, misle dobro, napravi se i nešto nalik dobrom spotu, prihvatljivom barem. Mada, ja i dalje ne znam šta je to dobar spot, estetski govoreci. A i nema se bre para za ekranizacije, da budem iskren i da se opet svojoj muci nasmejem.

Koji su planovi Azil 5  u buducnosti? Svirke…gde, kad?

Moze se pogledati i na spejs stranici, kao i na zvanicnoj web prezentaciji benda kad i gde osim vec sigurnih koncerata. Ali, datum prve promocije albuma zakazan je  za 29. maj u Beogradu u SKC-u (“Living Room”). Nešto kasnije, treba da usledi i Indjija, kao i Subotica, Sombor, Becej i jos dosta toga, tacnije dosta koncerata. Naravno, ako neko zeli još nek’ nas pozove. Medjutim, postoji mali apsurd da smo vec dogovorili Beograd, a nismo Novi Sad. E pa, bice i to, ali verovatno sa prvim lajv snimkom, nešto nalik malom DVD-iju, koji cemo tada napraviti u saradnji sa novosadskim Studijom “M”, odnosno, muzickom produkcijom RTV (Radio televizija Vojvodine). Oni su bili za sada otvoreni na naš entuzijazam da napravimo taj koncert jel u Novom Sadu koji bi trebalo dakle da bude svestrano zabalezen, pa i putem kamera. Sve to, ako sve bude OK, bice u toku juna, znaci ovaj koncert u NS-u, ali i drugi. Ko zna mozda bude još neki nastup, recimo, Exit se seti da nas pozove ili, recimo, Beer Fest, ko zna neki su tako daleko dogurali.

Kako vidiš današnju rock scenu? Cinjenica je da ima puno bendova, ali…

To je jako slozeno pitanje, slozeno koliko i jedno društvo, ali nadam se da me neko nece pogresno razumeti i pomisliti da sam brutalni neliberalni kromanjonac ili fašista ako kazem da nema potrebe za toliko bendova. Mislim, na toliko slicnih bendova, koji kao da su izasli iz istog sinjela. Iako svi kukaju da kao nema novih bendova. Ima ih, nego je to dobro reci, onako dobro zvuci dušebriznicki. Nekad je to tako ocigledno, da se nekoliko bendova takmice u tome da slicnije pevaju, izgledaju i imaju tekstove sa sto manje teksta zapravo i to na jeziku koji i ne poznaju dovoljno da bi bili iskreni prema sebi. Naravno to je engleski, tako dobra simulacija srdzbe i visoke poruke protiv globalizacije i kojecega, a da se nimalo ne oznojis, ali u glavi. Opet, vidjenja sveta, pa i nase rok scene, su toliko razlicita da su karakterizacije ovog tipa nezahvalne. Ja sam samo mišljenja da od podrzavanja tudje muzike u 100 procetnom iznosu meni nije zanimljivo. Svakog dana gledam neki nas bend kako na tvrdoenglerskom izgovoru pokusava da bude neki “Audioslave”, “Rage Against The Mashine” ili ko drugi, da ne govorim o tome da neki i fizicki pokusavaju da lice. A i kad upitas zasto toliko ocigledno kopiranje i zasto na engleskom, dobijes odgovor: “Pa da mozemo i napolje”. Mada, ja na zalost ne znam ni jedan naš bend koji je nešto napravio napolju, toliko megalomanski i zvezdano, da propusti priliku da se osladi malo svojim recima. Kada slušam “Lastradu-Lunu”, Šarla, nešto malo Laibacha, jos manje Rundeka ili EKV-a, ma bilo koga iz te generacije uslovno receno, shvatim da su oni u celoj prici znali sta su radili, ma sta mi danas mislili o njima. Dakle, mogao bih iz raznih konteksta da odgovorim na ovo pitanje, ali rok scena ni ne postoji kod nas danas. To znamo najbolje mi koji sviramo na njoj i ne prestajemo uporno, jer je ljubav slepa, što kazu stari. Ne postoji mehanizam i otprilike red lestvica koje treba da predješ da bi nešto usledilo. Prost primer, ni Block Out i bendovi te druge generacije kod nas nemaju svoje mesto, vec ga stalno iznova traze. Ali, logikom da sve sve menja, doci ce pet minuta nekih novih klinaca, ne zbog velicine njihove muzike, vec zbog toga što je proteklo deset minuta apsolutne tišine.

Hvala ti puno na izdvojenom vremenu i zelim Vas sve najbolje. Veliki pozdrav od portala Rock Serbia!

Sve najbolje i svako dobro i zelim ti uspeha u ovome što radiš.

intervju za rockserbia.net: Dragiša Radulovic