Slipknot zamalo da se raspadne posle prethodne ploce, Vol.3 The Subliminal Verses. Sa ogromnim uspehom drugog benda pevaca Corey Taylora i gitariste James Root-a, Stone Sour, postaje samo pitanje vremena kada ce se ova dva clana odvojiti od Slipknota jednom za svaga. Posle citave drame i potencijalnog parcanja benda, Slipknot je iznenada izjavio kako izdaju još jednu plocu, i kako im je to mozda poslednja. All Hope Is Gone, novi album Slipknota, upravo tako I zvuci – kao poslednji album benda koji se raspada.
Bend vec neko vreme prolazi kroz svojevrsnu krizu identiteta. Nekada su vazili za protivnike mainstream-a, maskirane ludake koji prave svakakve gluposti na stejdzu, lome se i šokiraju publiku agresivnom muzikom i pojavom. Vremenom, clanovi Slipknota su ostarili, bend je postao veoma popularan, i njihove pesme su uveliko postale deo mainstream-a. Moze se reci da su Slipknot postepeno postali upravo ono što su mrzeli. Na Vol.3 je izgledalo kao da ce uspeti da spoje svoj “novi” identitet sa prethodnim mracnim imidzom. Iako je Vol.3 sadrzao i akusticne pesme, i melodicno pevanje, to ga nije cinilo išta manje poremecenim ili opakim.
Da odmah razjasnim – Corey Taylorovo iznenadno flertovanje sa takozvanim “clean” pevanjem (bez growl vokala i urlanja) nije nikako razlog za osudu benda. Kao što sam pomenuo, Vol.3, takodje sadrzi mnogo pevanja, ali opet nekako zadrzava i agresiju, a i mracni identitet. Problem sa pevanjem na All Hope Is Gone je što zvuci isforsirano. Ceo album pati od ozbiljnog slucaja dvolicnosti: Sa jedne strane on puca na energiju i sirovu snagu prethodnih izdanja kao što su Iowa, no sa druge strane tezi ka melodicnom rock-u Stone Soura. Tu je zapravo i glavni problem All Hope Is Gone-a – taj rez izmedju dva zanra. Album zvuci kao da je neko prišio neke pesme sa albuma Iowa na pet, šest pesama sa Stone Sour-ovog novog albuma. Teško je ne zapitati se zašto Corey i James Root nisu ostavili pola ovog albuma za Stone Sour – tako bi svakako odrzali utisak barem nekog integriteta i konzistentnosti.
Ovako, album zvuci izveštaceno, bezlicno i nepotrebno. Sa izuzetkom Psychosocial, koja je moguce jedna od najboljih pesama koje je Slipknot ikad izbacio, sve ostale “heavy” pesme zvuce kao da je neko jedva naterao i izmrcvario bend na ovakav poduhvat. U najboljem slucaju, one su OK, sa momentima genijalnosti kao što su All Hope is Gone ili Wherein Lies Continue.
Što se tice melodicnih pesama, one nazalost pate od slicnog problema – prosecnosti. Pesme kao što su Dead Memories ili Vendetta zvuce kao neki B-side-ovi sa Stone Sour albuma: dobre, ali ništa vise. Snuff je odlicna akusticna pesma, ali toliko stilisticki odskace od ostatka albuma da vec postaje bolno ocigledno da je pesma namenjena za Stone Sour.
Slipknot je bend na umoru, i to se veoma cuje na All Hope Is Gone. Sposobnost da napišu dobru pesmu je još uvek tu, ali ocigledno svako ima drugaciju zamisao kako ovaj talenat da iskoristi. U svakom slucaju, u ovom albumu se moze uzivati, ali sa odredjenom dozom melanholije i nostalgije za vremenom kada je Slipknot bio drugi bend. Za Slipknot je izgleda najzdravije da se raspadne, i oslobodi clanove da iskoriste svoj talenat za druge projekte.
Autor Recenzije: Mateja Vidakovic