Izvestaj sa koncerta Thin Lizzy u beogradskom Domu Sindikata

Neko bi rekao da takav broj publike danas bend ima i u vecem broju gradova gde nastupa, ali sam misljenja da su o oni u Beogradu mogli imati punu salu, dakle oko 1600 gledalaca, samo da je kampanja makar malo prosla i van granica Beograda. No, sta je tu je. Za one koji nisu toliko upuceni, nekad jedan od najcenjenijih hard rock sastava, koji je svoje zlatne trenutke imao u periodu od 1976-e do 1983-e godine, predvodio je harizmatski lider, basista, autor i pevac Phil Lynott. I pre njegovog okoncanja zivotnog puta, bend se raspao, da bi krajem 90-tih godina, prvo kao neku varijantu tribute akta, a kasnije i pod originalnim nazivom ponovo pokrenuli gitaristi John Sykes i Scott Gorham. Sykes je svirao u poslednjoj fazi karijere Lizzy-ja, a Gorham  mnogo duze, prakticno kompletna druga i treca fazu delovanja koincidirala je njegovim prisustvom i znacajnom ulogom koju je imao kao Lynotova desna ruka. Inace kroz redove benda, prosla su cenjena gitarska imena kao sto su: Eric Bell, Gary Moore, Brian Robertson, Snowy White, a sama muzika grupe bazirala se i na duelima dvojice gitarista koji su bili u postavi.Thin Lizzy su krenuli sa neznatnih 11 minuta zakasnjenja i do prvog i jedinog bisa njihov nastup je trajao 1 sat i 10 minuta, sve ukupno nakon “odradjenog” poziva publike da se vrate nekih sat i 22-25 minuta. Bend se na samom koncertu oslanjao na oproban i proveren materijal koji je sa otprilike 90% predstavljao opus preuzet sa “Live & Dangerous” u ono vreme dvostrukog live albuma. Nije bilo nikakvih iznenadjenja, sve numere su otsvirane u ocekivanom raspolozenju, ali takodje bez ( takodje ocekivanog ) zara, energije ali i svega ostalog pozitivnog sto je krasilo postavu kad ju je predvodio pomenuti Lynott. Bila je to jedna klasicna tezga, neintersantna, na momente dosadna i bezvoljna, a sam bend sa svoje strane se nije posebno trudio da udovolji publici zeljnoj provoda i secanja na pretpostavimo lepse zivotne dane. Bolji deo samog nastupa je pevanje gitariste John Sykesa, koje se znatno “popravilo” od dana  kada je krenuo sa tom ulogom u Lizzyju, a losiji bubnjanje legendarnog Tommy Aldridge-a, ciji isuvise “tvrd” pristup, nije lezao brojnim “kulerskim” Lynotovim kompozicijama. Slag na torti, predstavljao je katastrofalan sound u samoj sali “Doma Sindikata” i za sada ne mogu tacno da preciziram cija je to generalno krivica bila. Ali, los zvuk predstavljao je realnost, koja je pratila nastup grupe od prvog do poslednjeg takta. Publika je cula veoma dobro poznate hitove grupe kao sto su: “Jailbreak”, “Don’ t Beleive A Word”, “The Boys Are Back In Town”, “Cold Sweat”, “Waiting For An Alibi”, “Dancing In The Moonlight”, “Southboand”, “Suicide”… ali krajnji utisak u svakom slucaju ne moze biti pozitivan. Lizzyjevo otaljavanje sigurno je razocaralo veci deo publike starosti 50+ godina kojih je najvise bilo na ovom koncertu, iako je ruku na srce bilo i nesto mladje populacije dobro upoznate sa opusom benda. Misljenja sam da danas brojni “tribute” sastavi daleko intersantnije izvode materijal benda, nego sto su to tokom ove subotnje veceri cinili etablirani profesionalci .Da rezimiram, bila je to klasicna tezga, lose, neinventivno i bezvoljno odradjena. Svi oni ovdasnji die hard stariji fanovi koj zale za propustenim, sto nisu bili u prilici da posete subotnji koncert, nemaju razloga za tugu, jer je bolje ukoliko su na bilo kakav drugaciji nacin proveli slobodno vreme.

Autor teksta: Branimir Bane Lokner

Autor fotografija: Aleksandar Zec