Aki Rahimovski, Pozorisna sala Stara Pazova, 7.12.2008 – izveštaj
Aki je nastupio zajedno sa postavom koja ga prati na vojvodjanskoj turneji, a formaciju cine dve izuzetne pratece pevacice, koje su imale prilike i da se solisticki iskazu, te klavijaturista, a ponudjeni materijal je logicno radjen vecim delom uz pomoc matrice, sto pokazace se nije smetalo krajnjem pozitivnom utisku, kojeg je dobila publika po okoncanju manifestacije. Aki i ekipa saradnika se nisu stedeli, i zajedno sa bisevima koncert je trajao cak 2 sata i 25 minuta, gde nijednog momenta frontman nije krio entuzijazam i zadovoljstvo sto peva pred zahvalnom publikom koja, pokazalo se jako dobro poznaje gotovo kompletan ponudjeni opus pesma. A Aki je izvodio pored nekoliko songova sa njegovog solo albuma, materijal poznat iz repertoara Parnog Valjka (cije neegzistiranje, da li trenutno, ili na neodredjeni period sa tugom istice).
Veci akcenat je dat pesmama iz poslednje faze benda, kao i numerama sa izdanja realizovanih tokom 90-tih godina, ali nisu izostali ni oni veliki hitovi, koji su bili popularni tokom 80-tih godina. Glavninu repertoara cinile su balade, koje inace kako kaze sam pevac najvise preferira i privatno voli (uskoro mu izlazi album poznatih ljubavnih pesama koje su snimljene sa filharmonijom), a u jednom trenutku otpevao je i poznati song Bijelog Dugmeta – “Sanjao sam nocas da te nemam”, istakavsi kako mu je zao, sto mu se tokom proteklih godina nije ukazala prilika da sa sarajevskim bendom i saradjuje.
Publika koja je maksimalno ispunila prostor (oko 500 dusa), zajedno sa Rahimovskim je pevala vecinu kompozicija, a glavninu posetilaca cinile su mame i cerke, nesto slicno kao sto je to slucaj poslednjih godina kada nastupaju Bajaga i Instruktori.Aki se pokazao kao vrstan profesionalac, koji nije stedeo sebe, i bez obzira da li neko preferira muziku Parnog Valjka i drugih pesama koje smo culi, ne moze se a ne priznati da je ovaj iskusni znalac iz sebe izvlacio maksimum, sto je za svaki respekt. Bila je to prilicno sentimentalna noc, koja je vecinu prisutnih vratila u neko proslo vreme. Aki je sa svoje strane ucinio sve da pokaze kako pauza u koncertnom “druzenju” sa publikom sa ovih prostora zapravo nikada nije postojala.
Branimir Bane Lokner
Fotografije: Zoran Milic
Gary Moore u Beogradu, Sava Centar 16.11.2008. – izvestaj
Nakon dva najavljena pa otkazana koncerta, Gary Moore se sa pratecim bendom kojeg su cinili basista, bubnjar i klavijaturista, pojavio pred prepunom i rasprodatom dvoranom beogradskog “Sava Centra”. Koncert je poceo zakasnjenjem od tacno 35 minuta, navodno tehnicki elementi sa zvukom su uslovili odredjene probleme, a upravo prilicno “mutan” sound pratio je nastup irskog gitariste tokom veceg dela njegovog nastupa.
Pocelo se sa “Oh, Pretty Woman”, nastavilo sa dobro poznatim songovima iz njegove blues faze, a jedan deo showa posvecen je i izvodjenju novog materijala sa dolazeceg albuma. Moore nije puno pricao, uglavnom je najavljivao songove, gotovo pred izvodjenje svake nove pesme menjao je gitare, i tu je definitivno rekorder od svih gostujucih muzicara koje sam imao prilike da gledam poslednjih godina. Svaka pesma novi model gitare, ali uglavnom istovetna izvodjacka psihologija i manir, sa tako postavljenim aranzmanskim resenjima da je zapravo u startu bivalo jasno kojim tokom ce se “kretati” numere iz postavljenog repertoara.
U jednom momentu Moore je pozvao publiku da pridje bini i izrazenije “ucestvuje” u toku koncerta, sto su beogradski posetioci zdusno prihvatili. Bilo je od strane prisutnih posetilaca, cija je starost u proseku prelazila 50 godina, zelje da se provedu na koncertu gitariste, ali sam taj provod mnogo je manje bio spontan i prirodan, a vise je tekao po nekakvom automatizmu. Nakon jednog sata i 35 minuta, gitarista se sa bendom povukao zavrsavajuci oficijalni deo koncerta. Usledila su dva bisa. Na prvom je odsvirana numera “The Blues Is Alright”, koja je u izvodjenju benda predstavljala mozda i najbolji trenutak vecerasnjeg koncerta, a posle je kao kruna dosla i pesma “Parisienne Walkways”. Sve ukupno koncert je trajao nesto manje od dva sata, i ne moze se reci da on u svom jednom delu nije ispunio ocekivanja. Ali, takodje kompletno muziciranje imalo je vrlo malo ili cak nimalo od one poznate emocionalnosti, intuitivnosti i energije koju je tokom karijere gitarista publici pruzao, bilo na svojim albumima ili koncertima. Gary Moorov koncert pred beogradskom publikom bio je, ajde da kazem solidan, ali takodje svi oni koji nisu dosli, a podrzavaju rad gitariste, sa razlogom nemaju puno potrebe za zaljenjem.
Branimir Bane Lokner
fotografije: Aleksandar Zec
Deveti Zivot grupe Kanda Kodza i Nebojsa
Prvi tiraz albuma Deveti Zivot vec rasprodat i to bez ikakve reklame ili promocije. Brzina prodaje prvih hiljadu primeraka prijatno je iznenadila i ljude iz PGP-RTS-a. Vec je odštampan i drugi tiraz i trebao bi ovih dana da se ponovo pojavi u prodaji širom zemlje.
U razgovoru sa Jankom Mostarlicem, novim gitaristom benda, saznali smo da grupa krece u koncertnu promociju Devetog Zivota i to pocev od koncerta u Sarajevu (20. novembra, AG), zatim sledi Banjaluka (21. novembar, klub Studenata) pa onda i Zagreb (Studentski Centar), 28. novembra. Ubrzo posle Zagreba, grupa ce nastupiti i u Beogradskom Domu Omladine, 5. decembra i novosadskoj Tremi (06. decembra).
Janko je izrazio veliko zadovoljstvo novim albumom i zahvalio se svim ljudima koji su na neki nacin uticali i pomogli izdavanju albuma i zaokruzivanju cele price.
Na albumu je predstavljeno 10 novih pesama koje su snimane u periodu od oktobra 2007. do aprila 2008. godine, najvecim delom u novobeogradskom studiju Red Water. U bendu je došlo i do nekih promena. Naime, umesto dosadašnjeg gitariste Nikole Novakovica, sada je na gitari Janko Mostarlic. Gosti na albumu su bivši trubac KKN Zerkman, klavijaturista Aleksandar Povrzan, a na poseban nacin je prisutan i Radomir Belacevic, junak filma “Decak iz Junkovca“. Muzika koju donosi “Deveti zivot” predstavlja sazimanje brojnih uticaja, i muzickih i zivotnih, koje za ishod ima poetiku osencenu melanholijom, zagonetnošcu, teskobom prezivljavanja i koja nedvosmisleno nudi ohrabrenje i nadu u trenucima u kojima to deluje nemoguce.
Spisak pesama:
1. Nitro2. Ovde i sada3. Crveni konji4. Svetla5. Dzo Stramere6. Odlazak7. Godine cutanja8. Prekidi stvarnosti9. Deveti zivot10. Caj
Aleksandar Radukin
fotografije: Nemanja Djordjevic
Izvestaj sa koncerta povodom 20 godina Hladnog Piva
Scena 2. – Karte smo kupili u pretprodaji, tri tjedna prije koncerta. Mislim si: „Mamu im, 100 kuna za punk band koji ima klavijaturista? Nisu normalni ni sekunde!“. Karte cijele neke zajebane. Na prednjoj strani slika gajbe s logotipima 10ak sponzora, a na poledjini lista stvari koje se smiju i ne smiju raditi za vrijeme odrzavanja glazbene manifestacije, uz upozorenje „Glasna glazba moze oštetiti vaš sluh“. – NO SHIT?!
Nakon pretresa na ulazu, marširamo naprijed, odlucni u namjeri da se infiltriramo medju ljude i suvereno zavladamo svojim mjestom na travi. Pocetni šok: Otok hrvatske mladezi na zagrebackom Jarunu puca po šavovima. Otok je mjesto odzavanja najvecih festivala u drzavi koje je zadnjih sezona ugostilo poprilicno zvucnija imena od Hladnog Piva, ali pred daleko malobrojnijom publikom od mase koja nas je docekala. Vucem paralele u glavi i uz pomoc integrala (koliko je to vec moguce nakon par cuga u obliznoj birtiji) pokušavam usporediti koliko je tu ljudi bilo na Iggy Popu, Sonic Youth, Nick Caveu, Serj Tankaianu, Wireu, Lemonheadsima,… Zakljucak: Jbt, nikad ovoliko! (OK, priznajem, ne idu mi brojevi, ali po glazbenim portalima se pisalo da je bilo cca 20.000 ljudi. Ako ne vjerujete meni – vjerujte njima!).
Na stagu su vec hiperaktivni Obrint Pas, ska punk band is Seville. Nisu loši, mislim si, ali necu sad skakutati. Treba cuvati snagu za HP, ipak sam ja zena u godinama. Palim cigaretu i koristim vrijeme da snimim situaciju. Impresivna glavna bina s razglasom kojeg bi se i Wembley teško posramio. Ispred nje most koji vodi do manje bine, tik ispred nas. Svuda okolo video zidovi s porukama sponzora, štandovi s cugom kokicama, dugacki red kemijskih Wcova. U sebi razmišljam koliko se toga promijenilo u zadnjih 12-13 godina, tj. u odnosu na Scenu 1. s pocetka teksta. Ako ništa – barem se mogu popiškiti kao covjek! A i stara me konacno moze vidjeti na televiziji (naime, direktan prijenost koncerta je išao na HRT2. Drzavna televizija! Ehej – brateee!) Obrint Pas pozdravljaju za kraj koncerta, uz obecanje da se vidio opet. Ne sumnjam… Decki su vrhunski odradili zadatak zagrijavanja publike.
Opet malo gledam oko sebe, pokušavam snimiti profil ljudi koji se skupio. S naše slijeve strane, hrpica turbo zgodnih cura, malo predotjeranih za ovakvu priliku (da vidim kako ceš se pogat’ u tim štiklama, sestro!). S desne strane, grupa maloljetnih punkera, pijanih taman koliko treba za koncert. Iza nas stariji tip sa trogodišnjim sinom na ramenima. Kontam u glawi: „Ok, ovo nije dobro. Fanovi HPa su vec poceli dovlaciti potomke na koncerte. I’m getting to old for this shit!“.
Šok br. 2: Cujemo zvuk helikoptera! Koji K?! Vec si mislim da slijedi: „Vadite sve iz dzepova, ovo je racija!“. I onda se na video zidu krenu prikazivati snimke koncerta iz zraka. Dobro je… Odjednom vatromet. 20 ispaljenih raketa za 20 godina na sceni. Zgodno… Manje pirotehnike nego na mojoj zadnjoj rodjendanskoj torti, ali dobro… Lagano shvacam da su Hladnog Pivo odavno prerasli image banda iz Scene 1. i da je eru pecenih bataka zamijenila era helikoptera i vatrometa. Ruku na srce, decki su pripremili jebacki spektakl.
Konacno, izlaze na stage. Masa urla, skandira: „Mile, Mile!“. Ocekujem opet „Dobro vece“, kao i na svakom ‘certu do sad. Umjesto nje pocinje „Pjevajte nešto ljubavno“. Raspizdilo me malo, ali za 20.000 ljudi x 100 kuna po glavi, mozda ih se i moze razumjeti. Nizu se hitovi, uglavnom nove stvari. Za one koji ne izgube strpljenje, set-lista je na kraju clanka. Rulja pjeva od rijeci do rijeci. Gosti iznenadjenja: uvijek rado vidjeni i simpaticno naduvani TBF. Sviraju Alles Gut i Genije + veselu rodjendansku cestitku uz glasnu podršku publike.
Konacno, dogodio se i moj osobni vrhunac veceri. Decki pretrcavaju na mali stage, oblace stare kozne jakne iz vremena dok su jos uvijek imali kosu i sviraju set starih stvari s „Dzinovskog“. Nakon Treninga za umiranje, Buba Švaba, Princeze i Für Immer Punk, vracaju se na glavni stage i redaju nove stvari do kraja koncerta.
Zakljucak: Na hrvatskoj glazbenoj sceni trenutno ne postoji „alternativni“ band koji moze skupiti šarolikiju i mnogobrojniju publiku. 2,5 sata odlicne svirke + 2 bisa = isplatilo se biti na Jarunu, 20.09.2008.
Set Lista1. Pjevajte nešto ljubavno2. Nema više3. Kaze stari4. Ne volim te5. Backizagre stuhpa šej6. Cekaonica7. Šank8. Politika9. Biološki Sat10. Pijan11. Debeli12. Rigoletto13. Mlohava cuna14. Konobar15. Ljetni Hit16. Dobri prijatelji17. Ranjeni i ludi18. Jednim osmijehom19. Zimmer Frei20. Alles Gutt – TBF21. Genije – TBF22. Teško je ful23. Sreca24. Trening za umiranje25. Fur Immer Punk26. Buba švabe27. Princeza28. Roštilj29. Nije sve tako sivo30. Ikea31. Odjava programa32. Soundtrack33. Šamar34. Par pitanja35. Superman36. Samo za taj osjecaj37. Pitala si me38. Planeta
Izveštaj za RSN: Jelena