otpozdravlja

Koncert grupe Queen iz ugla Jovana Baranina

Gledam Arenu,na TV-u je izgledala vece al dobro. Srce krece opasno da djuska vec. Opet onaj cudan osecaj sad jos jaci. Zauzimamo dobru poziciju, blizu bine, bitno je da nema dvometrasa ispred inace bi bilo svasta. Cekamo…. cekamo… cekamo… i jos malo cekamo… tehnicari izlaze na binu, probaju instrumente, masa se lozi naravno… Okrecem pogled,j*** majku prazno… Kontam u sebi, dolazi Queen, jedan od najuticajnijih bendova u istoriji Rock’N’Roll-a, Arena polu-prazna, a vec je pola devet!! Pa dal je moguce da smo seljacine tolike?! Gde god su nastupali bile su reke i reke ljudi, pogotovu sada posle toliko pauze. Dodju prvi put u Beograd a on prazan! Pa ukazali su nam cast, jer od svih zemalja u okruzenju oni su izabrali Beograd! I tu vec krenem da pizdim i proklinjem celu naciju. Jebem majku naglas i Ceci,Lukasu,Grandu i ostalim govnima!… Medjutim, sto se kaze, u pet do dvanaest krece da se puni! Uf dobro je, necemo se obrukati. Popunjeno sve osim gornjih tribina koje su delimicno pune… I krece… Mrak… cuje se grmljavina… na bimu idu munje i gromovi… krece dim… kontam u sebi, to je to, nema nazad, idemoooooo… grmljavina traje i dalje… uf… prasak… krecu slike kosmosa i zum na nasu majku zemlju… baaaaaaaaaaam… izlazi Bryan i krece Hammer to Fall!!! To je to ljudi. Krece polako jedan po jedan instrument da se ukljucuje u celu pricu i onda Paul Rodgers. To je to… Kao da nastupa sa njima hiljadu godina… smesak, otpozdravlja publiku i uplovljava u pesmu…

Here we stand or here we fallHistory won’t care at all!!!!!!

Ne verujem svojim ocima. Masa skace. Svi smo jedno. I krece da se redja hit za hitom… emotivna eksplozija u svima nama… ja ne znam gde da gledam, hocu da vidim sve!! Osecam se ko dete kad udje u prodavnicu igracaka… I onda Bryan uzima akustaru u ruke, seda na stolicu… A sada jedna pesma koju je napisao nas prijatelj koji veceras nije sa nama, Freddie… Prolamaju se krici, hala skandira Freddie, Freddie, Freddie… Bryan se zahvaljuje, krece da trlja oci, kao place, nema veze, ja sam mu poverovao… Imao sam osecaj u tom momentu da ce se stvarno pojaviti na bini! Jezim se po ko zna koji put.. Krecu dobro poznati akordi…

Love of my life, you hurt me,you broken my heart, now you leave me….Oci mi pune suza… svi pevaju hoce krov da odleti… emocije eksplodiraju polako, ekstaza. Zovem ortaka, pustam mu da cuje sta propusta… Jeza traje i dalje, hoce svaka dlaka da mi iskoci iz koze! Kraj pesme, ludilo traje i dalje… A onda donesose i bubnjeve na sred bine, jos jedne… i krece ludilo… sve dobro smisljeno i ne verujem sta se desava… Pa onda blok novih pesama, koje mi se moram reci nisu dopale kad sam ih slusao prvi put al sinoc su bile fenomenalne!! Ulece opet Paul da peva… Kako je samo pevao… Pa onda opet hitovi svima dobro poznati i dugo iscekivani. Usi svima gladne i zeljne dobrih starih nota. Radio Ga-Ga, I want to break free, Crazy little thing called love, Another one bites the dust, I want it all, It’s kind of magic… Haos… Gledam,atmosfera kao sa Vemblija ’86, samo fali ON… Pa krece Bad Company, Paul sedi za klavirom,nisam ni primetio kad su ga izneli. Na bimu idu Paulove slike. On deckic, slike sa Woodstock-a… Ej bre,pa on je u Beogradu i peva deset metara od mene!!… I onda, po meni najjaci i najemotivniji deo veceri. Bryan krece sa solom. Kakav je to samo solo bio. Prati ga klavijatura. Tonovi dusu lome, hoce srce da eksplodira.

Na bimu oko, koje zmirka blago… traje i traje… Malo je falilo do herca minute i da svi krenemo da lebdimo po hali… oko se otvara… na bimu Freddie za klavirom i krece Bohemian Rhapsody. Masa u euforiji! Ide jedna od ne samo njihovih najboljih vec od rock pesama uopste. Horski krecemo svi, hocemo da nadjacamo ozvucenje…

“Mama,just killed a man,Put a gun against his head,Pulled my trigger,now he’s dead,Mama,life had just begun,But now I’ve gone and thrown it all awayMama ooo,Didnt mean to make you cryIf I’m not back again this time tomorrowCarry on,carry on,as if nothing really matters…”

Ja placem, nema veze nisam jedini… Pesma se zavrsava, Freddie se sa bima poklanja publici… strasno… masa se ne smiruje… Imao sam osecaj da je proslo sat vremena, kad ono 11h!! Dva sata proslo,ej bre!! U nama snage za jos toliko al kraj se nazire vec blizu… Show must go on!!! Glas vec krenuo da me izdaje, nema veze, vredi… Pa opet malo stvaralasta Paul Rodgersa, All right now… We will rock you… i za kraj We are the champions!!! Znamo svi da je gotovo. Ruke ne mogu da stanu da aplaudiraju a i zasluzili su stvarno! Pale se svetla, krece God save the Queen… Poklanjaju nam se sa bine. Gotovo je… Magija je zavrsena… Stvarno je bila magija!!!!Gledam ljude oko sebe. Od 7 do 77 godina… Dve zene malo starije usrale se od plakanja, muzevi pored njih, i oni pokunjeni… Svi srecni i puni neke energije napustamo arenu.

To je bilo to… Najbolji koncert na kom sam bio.

Scenografija, energija, emocije sve je bilo na jednom mestu!!! Dali su domaci zadatak svima kako treba da se odradi posao! Jedino sto je falilo da sviraju je These are the days of our lives i Who wants to live forever, al tu bi vec bilo mrtvih 🙂

HVALA VAM!!!!

Jovan Baranin