“Eli” je peti po redu album beogradskog sastava Supernaut kojeg cine dvoje ljudi: glavna figura – Srdjan Djile Markovic – gitarista, pevac, ritam masina i basista Sasa Radic. I ovo izdanje kao i prethodna ne donosi prakticno nista novo, a da od ranije nije poznato i vec idejno afirmisano od strane pomenutog Djileta Markovica. Svoj artisticki pristup i odnos prema istorijskim postulatima rock kulture autor u dobroj meri ispoljava izrazito cinicnim odnosom i stavom u kojem ima mesta za odredjene varijante ne standardne kreativnosti, ali ona je u slucaju grupe isuvise ocigledna, ocekivana i sto je najzalosnije – ponavljajuca. Haoticna produkcija, i isto tako postavljena aranzmanska resenja u slucaju Supernauta predstavljaju manir za sebe, ali kao takav sigurno ne i dovoljno pristupacan cak i uhu onog konzumenta koji je otvoren za slobodnije vidjenje artistickih tendencija unutar rock pravca. Album otvara “klasik” Atomskog Sklonista “Pakleni vozaci” decije neozbiljan, gde parodijski detalji odvlace formu songa ne neku sasvim udaljenu stranu, a slican postupak primenjen je i pri realizaciji numere “No Fun” legendarnih Stooges-a. “Eli” se sastoji od 12 songova, a bilo bi nepravedno ne spomenuti da ima i onih koji kako-tako uspevaju da opravdaju svoje mesto na albumu. Ali na kraju, to je isuvise malo.
Ocena: 5/10
Website: www.automatik.co.yu
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner