Uoči njihove oproštajne turneje i prvog nastupa u Zagrebu, vraćamo se u Sheffield sedamdesetih i osamdesetih godina kako bismo rekonstruisali priču o bendu koji je zvuk pretvorio u sredstvo sabotaže, a ritam u čin subverzije. Sastav Cabaret Voltaire bio je jedan od najuticajnijih bendova u istoriji elektronske muzike, a njihov rad je trajno promenio zvuk savremene muzike.
Bend Cabaret Voltaire formiran je u Sheffieldu sedamdesetih godina prošlog veka, u gradu koji je prolazio kroz velike promene. Industrijska proizvodnja je polako odlazila u istoriju, a grad je tražio novi identitet. U tom kontekstu, Richard H. Kirk, Stephen Mallinder i Chris Watson započeli su eksperiment koji će trajno promeniti zvuk savremene elektronske muzike. Nadahnuti dadaizmom, nadrealizmom i „cut-up” metodom Williama Burroughsa, članovi Cabaret Voltairea su od samog početka delovali na preseku zvučne umetnosti, eksperimentalne elektronike, performansa i medijske subverzije.
U Sheffieldu su pronašli inspiraciju u gradu kojim je upravljalo levičarsko gradsko veće, sa razvijenom mrežom javnih biblioteka, umetničkih galerija, bioskopa i izuzetno pristupačnim javnim prevozom. Tu su otkrivali filmove Hansa Richtera, Salvadora Dalíja i evropske avangarde, dok su se u prodavnicama ploča upoznavali sa muzikom bendova Can, Neu!, Kraftwerk, Velvet Underground, kao i Briana Enoa. Mallinder je njihovu generaciju opisao kao samouku zajednicu prijatelja koja je samu sebe obrazovala razmenjujući knjige, ploče, filmove i ideje. „Bili smo pankeri pre panka”, priseća se, „znali smo da ne umemo da sviramo, ali smo znali da možemo da provociramo.”
Već njihov prvi nastup, održan u maju 1975. godine, pokazao je da Cabaret Voltaire nije bend koji će publika lako prigrliti. Posetioci, očekujući barem naznake rock koncerta, suočili su se sa rafalima elektronske buke, loop-ovima sa traka i zvučnim kolažima koji su delovali kao svojevrsna sabotaža same ideje rock nastupa. Reakcija je bila trenutna: koncert se završio pobunom publike, fizičkim obračunom i Mallinderovim odlaskom u bolnicu sa povredom leđa. Bend Cabaret Voltaire publici je ponudio nešto na šta ona nije bila spremna: zvuk kao provokaciju, remećenje i instrument za dekonstrukciju ustaljenih načina slušanja i razumevanja sveta.
Zlatno doba grupe Cabaret Voltaire počinje početkom osamdesetih godina, u trenutku kada se britanska alternativna scena ubrzano fragmentiše, a granice između post-punka, industriala, electra i novonastale elektronske muzike postaju sve propusnije. Nakon odlaska Chrisa Watsona 1981. godine, Richard H. Kirk i Stephen Mallinder započeli su period intenzivne transformacije koji će rezultirati nekim od najvažnijih albuma u njihovoj karijeri: „The Crackdown” (1983), „Micro-Phonies” (1984), „Drinking Gasoline” (1985) i „The Covenant, The Sword and the Arm of the Lord” (1985). Za razliku od brojnih savremenika koji su tokom osamdesetih nastojali da se pozicioniraju unutar jasno definisanih muzičkih scena, članovi sastava Cabaret Voltaire ostali su svojevrsni marginalci po sopstvenom izboru.
[Izvor: Ravno do dna](https://ravnododna.com/cabaret-voltaire-zvuk-sabotaze-ritam-subverzije/)