Kada je postalo jasno da Roger Waters neće učestvovati u budućim projektima, gitarista David Gilmour zakoračio je u neizvesnost i započeo solo avanturu. U intervjuu za Louder Sound on opisuje taj period kao “trapped in limbo” i priča o prvim koracima ka samostalnom muzičkom izrazu.
U kasnim devedesetim godinama, dok se Pink Floyd suočavao s rastavom, David Gilmour je osetio potrebu da izvan granica benda istraži sopstveni zvuk. „Bilo je to vreme kada smo shvatili da Roger Waters neće biti deo ničega što radimo, ali pre nego što je zvanično napustio bend. Držao nas je zaglavljenog u limbu. Ja sam samo „stavljala prst u vodu““, izjavljuje Gilmour, a citat je preuzet iz intervjua objavljenog na Louder Sound.
Prvi korak ka solo karijeri došao je 1999. godine, kada je izdao album “On an Island”. Projekat je bio intiman kontrast klasičnom, prog‑rock zvuku Pink Floyd‑a – akustične gitare, lagani elektronski pejzaži i prepoznatljiva Gilmour‑ova glasovna melankolija. Album je primio pozitivne kritike i postavio temelj za dalju solo produkciju, a singl „Take a Breath“ postao je omiljen među fanovima koji su želeli da čuju Gilmoura van konvencionalnog okvira benda.
Nakon uspeha On an Island, Gilmour je nastavio da razvija solo identitet kroz turneje koje su se razvijale u spektakularne muzičke događaje. Najznačajniji bio je koncert u Pompeji 2016. godine, snimljen pod nazivom “Live at Pompeii”, koji je ponovo povezivao Gilmoura sa legendarnim snimanjem Pink Floyd‑a iz 1971. godine, ali ovaj put pod njegovim ličnim režijskim otiskom. Koncert je prikazao kako je umetnik uspeo da spoji klasične Pink Floyd‑ove kompozicije sa sopstvenim novim materijalom, stvarajući jedinstvenu atmosferu koja je oduševila i stare i nove generacije slušalaca.
Sledeći veliki projekat, album “Rattle That Lock” iz 2015. godine, predstavljao je kulminaciju Gilmour‑ove solo vizije. Sa saradnjom sa producentom David Gilmour i muzičarima poput Phil Manzanera i Mick Fleetwood, album je kombinovao progresivne rock elemente, blues i eksperimentalne zvuke. Naslovna pesma „Rattle That Lock“ postala je himna za sve koji su pratili njegovu dugogodišnju potragu za slobodom izražavanja, a tekstovi su odražavali lične i profesionalne izazove koje je Gilmour doživeo tokom razdvajanja od Waters-a.
Kroz sve ove projekte, Gilmour je ostao veran svojim muzičkim korenima, ali je istovremeno eksperimentisao sa novim žanrovima i produkcijskim tehnikama. Njegova sposobnost da balansira između nasleđa Pink Floyd‑a i ličnog umetničkog izraza učinila je da solo karijera ne bude samo „povratak“ na staru scenu, već evolucija koja je obogatila savremenu rock i progresivnu muzičku scenu. Fanovi širom sveta i dalje prate njegove nastupe, a svaka nova pesma ili turneja potvrđuje da je Gilmour, iako „stavljao prst u vodu“, uspeo da pliva u sopstvenom muzičkom okeanu.
Izvor: Louder Sound