Iako priprema sledeći studijski album, Trigger i dalje aktivno promoviše svoje prvo izdanje, tako da će se uz redovne koncertne nastupe uskoro pojaviti i novi video za pesmu „Više neće biti nas“ sa CD-a „Ljubav“.
Internet stranice preko kojih se može skinuti album:
U prepunom Livingroomu pre samog nastupa Mašte Bašte vrtele su se Marlijeve pesme. Sa pravom mogu da kažem da je Mašta Bašta jedan od najperspektivnijih reggae bendova kod nas a njihov album bi trebalo očekivati krajem proleća. Sama svirka je bila vrlo prijatna i pozitivna. Bend je svirao nepuna dva sata. Pored autorskih stvari, vrhunac večeri je bio njihov gost Jovan Matić (Del Arno Band) koji je sa bendom otpevao nekoliko Marlijevih pesama. Priredili su lepu proslavu kakvu Bob Marley i zaslužuje.
Sutradan u klubu Akademija nastup je započeo makedonski sastav Conquering Lion. Čvršći reggae zvuk je odjekivao klubom. Publika ih je odlično prihvatila, najviše je uživala kada su izvodili u Eyesburnovom viđenjiu Marlijeve stvari. Exodus i So Much Trouble In The Word su nas samo podsetili koliko je Eyesburn dobar bend. Nakon njih nastupa beogradski Smoke ’n’ Soul koji je nastavio ples do kasno u noć. Za sve to vreme u malom klubu je odjekivao veseli ska ritam. Nažalost publike, najavljeni nastup benda Irie FM nije održan iz opravdanih razloga.
Galeriju fotografija sa nastupa benda Mašta Bašta možete pogledati ovde .
Izveštaj i fotografije: Nemanja Đorđević
Pa da krenemo onda. Prvo moram poslati nekoga u kuratz: to je ta tzv. «vjerna osječka publika» koja uvijek baljezga kako treba podržavati scenu, a kad dođe vrijeme da se scena doista i podrži, njih ni od korova. Pa koju vi scenu podržavate, pichka vam materina? Onu u Kitzbuhlu? Ili Garmicsh Parten-Kirchenu? Diverzija ima promociju albuma, dođe i dobar bend iz Novog Sada kao support act, a vas se skupi jedva nešto preko stotinjak. Što vam je sad izgovor, bando lopovska, to što je kiša padala? Jeste od šećera napravljeni možda? Nabijem ja vas sve na kuratz! To jest, kao intelektualac, na penis. To vam je ono što liči na kuratz, samo je mnogo manje…
A moram pokuditi i ekipu iz kluba United koja uporno ne dopušta koncertima da počnu prije ponoći, čekajući «da se ekipa skupi». Slušajte matorog lisca, publika je stoka. I, kao i svaku stoku, može ju se dovesti u red. Naučite publiku da koncerti počinju u 10 ili 11 i oni će to vremenom prihvatiti. Sa stokom ne možeš drugačije! Bilo bi stvarno lijepo jednom za promjenu u ponoć otići s koncerta umjesto dolaziti na njega…
Dakle, sto i nešto preko ljudi došlo je u petak u United i nazočilo je jako dobrom koncertu. Kao predgrupa nastupili su Novosađani Red Union (Daško vokal, Ljubo bas, Nenad gitara i Ćato bubnjevi) koje sam gledao na To Be Punk festivalu u Novom Sadu prošle godine kad su me oduševili, a slično je bilo i ovaj put. Melodični anti-fa punk rock bend pod utjecajem Clasha ili Bad Religion, angažirani, brzi i žestoki. Svaka njihova pjesma je himnična i stvorena za višeglasno pjevanje, od uvodne «Land Of The Living Dead», preko «Weapon Of Mass Destruction», «Party People», «Student Radio», «Society»…
Kao i u Novom Sadu, nastup im je bio ispunjen duhovitim Daškovim komentarima između pjesama. Tako je Nenadovu pjesmu «Letters» najavio riječima da je Nenad za nju dobio Nobelovu nagradu za književnost i plaketu lokalnog lovačkog društva; pjesmu «I Hate Girls Like You» najavio je kao stvar s kojom su htjeli nastupiti na Operaciji Trijumf «ali su nam oni rekli da se gonimo u pičku materinu», a stvar «Downtown Creetins» opisao je kao laganu ska stvar uz koju se može zaplesati, no u njoj je bilo laganog ska otprilike koliko i alkohola u mojoj krvi te večeri. Ili bilo koje večeri… Odsvirali su i jednu novu stvar koja zvuči malo čvršće i ne ulazi lako u uho na prvo slušanje, ali svejedno razvaljuje. Odličan nastup Novosađana koji su imali peh s mikrofonom koji je riknuo nakon druge pjesme pa je malo potrajalo dok ga nisu zamijenili, a jedini minus ide sterilnoj osječkoj publici koja je mlako popratila njihov nastup stvorivši ispred bine koridor dovoljno velik da u njega stane Slovenija. A možda i Crna Gora…Da ponovim, za one koji su jučer naučili čitati, ovo je sjajan bend koji svakako trebate vidjeti!
http://www.myspace.com/redunionhq
Diverzija je nastupila negdje oko jedan ujutro. Ovo mi je već treći put da ih gledam, nakon Novog Sada i Županje, pa se neću ponavljati već naglasiti kako je ovo bila bendova prva svirka u njihovom i mom Osijeku nakon izlaska novog albuma «Bloodied but Unbowed». Diverziju vjerujem već poznajete: Andrej (gitara i vox), Remba gitara, Elke bas i Domba bubanj, sviraju melodičan hc punk s također angažiranim tekstovima i uživo postaju sve bolji i bolji. Scenski nastup im se poboljšava, sigurnost u svirci je evidentna, Elke se sa svojim basom posebno dobro zajebava, jedini je minus ozvučenje u Unitedu koje je po običaju mučilo i njih i Red Union (iako, ruku na srce, ovoga puta bendovi izgleda nisu bili odvrnuti do ibera tako da je i odbijanje zvuka bilo čisto podnošljivo).
Diverzija ima i svoju publiku koja ih je bodrila od prve pjesme, «Time to Go» sve do kraja 45-minutnog nastupa što je i njima dalo podstreka pa su doista djelovali nabrijano, željni da se dokažu u vlastitom gradu. I, to su i uspjeli. Nekome se njihova svirka neće dopasti, OK, to je stvar ukusa (ili nedostatka istoga), ali na bini doista djeluju uvjerljivo i daju sve od sebe. Ima tu još mjesta za poboljšanje, ali uz ovakvu svirku Diverzija se ne mora nikome sklanjati s puta.
http://www.myspace.com/diverzija
Bio je tu i after party održan u Tvrđi u kafiću «Carpe Diem», međutim zaključio sam da mi to ne treba u životu. Koga sam htio vidjeti vidio sam u Unitedu, koga zanima kako se meni dopao koncert pročitat će ga ovdje, a da, i kiša je padala…Što mi ne smeta (mi metroseksualci uvijek smo motorizirani), ali znate kakav je lijep osjećaj kad imate stan u potkrovlju i kad legnete spavati snom pravednika a iznad vas po krovu dobuje kiša u ritmu tam-tama…Ne, vi to ne znate, među vama nema pravednika…
Savršen kraj jedne jako dobre večeri. Jebo after, ja sam svoju večer iskoristio najbolje što se moglo…
Unionist Hadžo
Nakon Slaptrapa i kratke pauze na binu se pojavljuju „domacini“ Nežni Dalibor. Bend koji je svoje pocetke imao baš u ovom gradu, svratio je opet posle uspešnog održanog koncerta prošle godine sa Jarbolima i Žene Kese. Od samog pocetka se videlo da sviraju medu svojima. Vrlo zreo nastup. Zvuce perfektno. Tek od trece pesme se prikljucio i cetvrti clan Dalibora, Profesor na gitari gde je sama muzika dobila na energiji. Bend je odsvirao sve pesme sa albuma „Sredstva i veštine“ kao i par nedovršenih numera, instrumentala koji spremaju za sledeci album. Gitarske deonice su za svaku pohvalu, na neki specifican nacin se uvlace pod kožu slušaoca i pokrecu na igru. Ivicin glas je bio za svaku pohvalu. U prvim redovima publika je skakala i pevala sa bendom, dok je ostatak mase ostao relativno statican. Moram priznati da se prostor kluba OKCE solidno popunio, bilo je nešto više od 200 ljudi što je za sam hepening veliki uspeh. Favoriti publike i u Vranju su bile „Kratka šetnja“, „Metronom“, „Vekovi“ i naravno „Ti si sam“ za koju su uradili spot. Posle dva bisa, na kojima je vranjska publika insistirala, Dalibori su ponovili Vekove kao i Metronom koja je publika u glas tražila. Nakon njih DJ Angry je krenuo sa svojim setovima koji su varirali od dubstepa do mtv remixa.
Svaka cast organizatoru kao i bendovima koji su nam ulepšali vece, podarili nam novogodišnju svirku koja ce se još prepricavati. Zadovoljna publika je polako napuštala OKCE. Jedno veliko hvala Slaptrapu i Nežnom Daliboru, ne zaboravite, ovo su mladi bendovi, sjajna buducnost je pred njima.
fotografije sa svirke: https://rockserbia.net/rsgalerija/SlaptrapNezniDaliborDJAngry/default.htm
Izveštaj i fotografije: Nemanja Ðordevic
Kad sam već kod publike, nju su uglavnom činili stariji ljudi, mada bilo je i novije generacije. Bilo je i dosta muzičara, kao i poznatih ličnosti. Masa je u klubu napravila pravu (pre)toplu novogodišnju atmosferu. Skakalo se i pevalo sve vreme. Bend je na bini zvučao savršeno, neke pesme uživo tako drugačije zvuče, što dokazuje koliko su originalni. Imali su običaj da prelaze sa pesme na pesmu ne napravivši nikakvu pauzu. Bubnjar je genijalno odradio posao, bio je pun energije koju je vrlo uspešno prenosio na publiku. Koja je svirao baš do granica izdržljivosti.
Nešto posle dva sata energične svirke i dva zaslužena bisa bend se polako povukao. Koja se zahvalio publici, rekao kratko „doviđenja.“ Do sledećeg druženja…
fotografije sa svirke: https://rockserbia.net/rsgalerija/DisciplineKicmeNG/default.htm
Izveštaj i fotografije: Nemanja Đordević
Sa minimalnim kašnjenjem izlazi Darko i kreće nastup Haustorovim hitom „Ena“. Od samog početka publika je ustala da igra, a prepuni Sava Centar se pretvara u ogromni plesni podijum. Stolice su naravno smetale da upotpune doživljaj, ali su bar poslužile za odlaganje garderobe, kišobrana i ostalih stvari. Najbolje se snašla masa koja je zauzela prostor između redova sedišta kao i oni, uglavnom mlađi, koji su ispratili koncert tik uz samu binu.
Nizali su se hitovi iz perioda Haustora, mada su očekivano dominirale pesme sa njegove solo karijere. Koncert je bio lepo podeljen u nekoliko etapa, a publika je mogla da uživa u Sjemenima, Ay Carmela, Kuba, Uzalud Pitaš, Apokalipso, Zvuk Oluje (gde je Rundek sam sa sobom zaplesao), Šejn, Ruke, Makedo kao i mnoge druge. Po običaju je otpevao i EKV hit „Par Godina Za Nas“ inspirisan nedavno odgledanim dokumentarnim filmom „Kao da je bilo nekad“. Publika je fenomenalno reagovala na gotovo sve pesme, plesalo se i igralo sve vreme, u pojedinim momentima pljeskali su u ritmu muzike kako bi ulepšali pesme.
Članovi Cargo orkestra su bili na visini zadatka, a posebne ovacije je dobila Isabel koja je predobro svirala violinu. Od gostiju im se pridružio Dino Šaran (Letu Štuke) i sa Darkom izveo numeru Sunce koju su zajedno snimili još 2006.god. U toku nastupa, na velikom video bimu su se smenjivane fotografije koje su upotpunile doživljaj pesama, obojile ih na neki poseban način.
Rundek i Cargo okrestar su priredili pravi spektakl u Beogradu. Pokazali su da su pravi umetnici. Posle dva i po sata koncerta i dva bisa, oprostili su se uz lagani „Šal Od Svile“. Stvarno kvalitetan i prosto nezaboravan i pre svega topao nastup.
Darko Rundek je objasnio da je vreme za novi materijal, nove pesme, novi repertoar, tako da do jeseni naredne godine možemo očekivati novi album. Ceo nastup je sve vreme sniman sa više kamera, tako da postoji opcija i izlaska DVD sa ovog koncerta.
Izveštaj i fotografije: Nemanja Đorđević
Prvi, ali ne i manje vazni, koji su nastupili bili su americki death metal bend Arsis. Relativno mlad bend poceo je svirku u klasicnom death metal maniru, melodicno, brutalno i tehnikalno. Iako za vreme njihove svirke nije bilo velikog odziva, momci su nastupili krajnje profesionalno, ostvarivsi sasvim solidan kontakt sa publikom i pokazavsi nam da mogu da isprashe bash kao i na disku. Set lista je mogla biti i bolja ali ne zameramo im na We are the nightmare, Shattering the spell, A diamond for disease, The promise of never i cuvenoj poslednjoj numeri The face of my innocence.
Zatim je nastupio norveski Keep of Kalessin. Momci zvuce mnogo bolje uzivo nego na disku, imaju tu neku energiju i malkice cudan izgled. Ok, imaju neke gothic industrial kostime, ali s tom sminkom deluju vise kao glameri, a ne blackeri. U svakom slucaju sve pohvale. Publika je pevala uz hitove a narocito vristala Rise armada….Otvorili su svirku pesmom Origin, publika je znala celu Crown of the kings, culi smo i Come damnation i As mist lays silent beneath… Pravim blackerima je bilo kul. Uglavnom lepo zagrevanje za Marduk.
Posle Kok-a sala se puni vernim tr00 black fanovima a ja bezim gore zbog prevelike guzve. Publika skandira “Marduk,marduk”, bilo je i par freakova koji su na koncert dosli sa corpse paintom (mislim ok je za bend ali za publiku???). Mogu da im zamerim na kvalitetu zvuka jer deluje kao da su se trudili da zvuce sto extremnije a ono nije bilo bas sjajno. Nekako me i nisu odusevili ovog puta. Ali svirali su Cold Mouth Prayer, Burn My Coffin, The Levelling Dust, Throne of rats, Fistfucking Godˋs planet…Dalje se ne secam. U svakom slucaju tipicno blekerski pokazivanje mrznje i pesnica na bini. Mislim daaaaj….
Marduk zavrsava a tr00 blekeri napustaju salu i odlaze da sede na stepenicama propustajuci meni najomiljeniji te veceri Kataklysm. Ne zato sto ih gotivim najvise ali zaista su najbolje zvucali te veceri. Ljudi su znali dosta pesama. Meni Maurizio mahnuo posle gore joj! Odsvirali Prevail, masa peva, dole masakr u publici. Meni je najbolje bilo kad je publika pevala Crippled & Broken. Sjajan nastup, sjajan kontakt sa publikom. Stvarno Taking the world by storm. Svirali su i The chains of power, Blood in heaven, Breathe to dominate, As I slither, Where the enemy sleeps….
I naravno poslednji, legende deatha Morbid Angel napunili su salu i odsvirali nenormalno dobro i intenzivno. Ton je mogao malo da bude bolji ali Morbidi su Morbidi pa im oprastamo. Vinsent je pricao viceve i ostvario dobar kontakt sa publikom iako mnogi kazu da ih nervira ali ipak je on showman. Mada sto je stariji sve vise i vise mi lici na Nikki Sixxa haha, nemojte me ubiti… Nevermore je savrsena pesma, te mislim da svi cekamo novi album.
Evo set liste(valjda je to to):
Rapture Pain Divine Maze of torment Bil-Ur Sag Sworn to the Black Fall From Grace Chapel of ghouls Dawn of the Angry Where the Slime Lives Blood on My hands God of emptiness World of Shit
Ja vise nego zadovoljna. Bolji su mi Morbidi bili sada nego proslog puta. Kakva energija. Neka bice jos ovakvih koncerata. Veliki metal pozdrav svim fanovima koji su bili na koncertu, a oni koji nisu, neka dodju sledeci put, za te pare ovo i vise nego vredi videti i cuti.
Stay metal, Fensi Cica
Prije samog službenog početka na istom je mjestu i beogradski bend Euforia imao promociju svog drugog albuma «2» tako da je klub bio ugodno popunjen predstavnicima BG alternativne scene. To je ono što moja draga Ana s priličnom dozom sprdnje zove «B92 scena», ali meni je to draga ekipa klošara, probisvjeta, džabalebaroša, lezilebovića, hašomana i težih cirkera koji, pored svih gore navedenih kvaliteta, još sviraju i dobru mjuzu. (Nisam ni na koga posebno aludirao ovdje, ali ako se netko prepoznao, a bože moj…)
Ja sam odradio Euforiu (nije bio problem, pet pjesama) i s coca colom u jednoj i foto aparatom u drugoj ruci čekao sam večerašnje goste. Prvi su se na binu popeli Nežni Dalibor o kojima sam već pisao nekoliko puta ali sam ih samo jednom gledao uživo i bio sam oduševljen. OK, onda su me uhvatili nespremnog, ali i ovaj put Ivica (gitara i vokal), Ljubo (bas), Branimir (bubnjevi) i profa Dragan (ritam gitara) bili su sjajni. Njihov melodični gitaristički pop razlijevao se Šipražjem poput duge nakon kišnog dana, unatoč ne baš najboljem klupskom ozvučenju koje jeste jako, posebno ako stojiš sasvim blizu bine, ali ubija nijanse u zvuku. Veličina ne znači nužno kvalitetu, koliko puta sam to govorio svojim curama, ali jebiga…
Bend je nastup otvorio jednim instrumentalom koji se nije našao na njihovom debi albumu ali je Ljubo rekao kako će se naći na sljedećem da bi zatim prošao kroz sedam-osam pop bisera, od «Metronoma», preko «Samo magli», «Ti si sam», «Plutaju svesti» i «Vekovi» i stvarno te pjesme uživo dobivaju dimenziju više u odnosu na album. Punoća zvuka, čvrstoća benda, a i činjenica da je Ljubo nabavio novi bas značajno su očvrsnuli zvuk benda ali bez gubitka osjećaja za melodiju koja ih krasi. Možda jedina zamjerka treba ići na Ivičin vokal koji u nekim zahtjevnijim stvarima poput «Vekova» nije bio na razini zadatka i nije sasvim vjerno pratio bend, ali kad pred sobom imate ovakav bend, zažmirite na takve sitnice. Zaključna «Sve biće u redu» oduzimala je dah svojom ritmičnom strukturom i turobnom atmosferom no nije mi nakostriješila dlake na leđima iz jednostavnog razloga jer sam ih obrijao prošli tjedan…I da, opet nisu svirali „Značajan događaj“, navodno zato što nisu znali da ja dolazim. E pa ljudi, ja sam vam kao španjolska inkvizija, „and no one expects the Spanish inquisition“!
http://www.myspace.com/neznidalibor
Dalibore su zamijenili Repetitor, beogradski trojac o kome sam najviše pisao u posljednjih godinu-dvije dana jer jednostavno su sveprisutni. Kad god se ja zateknem kod istiočne braće i sestara, velike su šanse da će bend imati svirku, a nije da ih uhodim. Sad kad imaju i debi album «Sve što vidim je prvi put» vani, očekujem da ću se još češće susretati s njima. Ovo je bio još jedan tipičan nastup Borisa (gitara i vokal), Ana-Marije (bas i vokal) i male Milene za bubnjevima, što znači divalj, nervozan, rastrgan, nesavršen, ali svejedno uzbudljiv i neuhvatljiv. Od uvodne «Zdravo za gotovo» pa do zaključne «Sve što vidim…» bend je prosto derao sve pred sobom na sceni, doduše s čestim ispadima iz ritma (već je postalo uobičajeno da se to događa na «Ja» i na «Pukotinama» koje su morali početi tri puta da bi se konačno uhvatili). Uz Borisovo često izlaženje u publiku, klečanje uz pojačalo te uz sjajnu međuigru s Ana-Marijom, uz Milenino svirepo bubnjanje koje i dalje djeluje nekontrolirano i izvan takta, ali mala je definitivno ovladala svojim instrumentom i to se čuje, Repetitor su vjerojatno jedan od najuzbudljivijih mladih i ne samo mladih bendova na sceni danas i ako vam se ukaže prilika da ih pogledate uživo nemojte ju propustiti. U Zagrebu su 17. siječnja pa eto…
http://www.myspace.com/repetitor Šipražje se do početka nastupa Damira Avdića već skoro u potpunosti popunilo i to velikim dijelom ljudima koji su došli samo zbog bosanskog psiha. Avdić je već svirao u Beogradu i ovdje ima malu ali vjernu ekipu sljedbenika koji su došli iskazati divljenje, i bogami napravili su dobru atmosferu: lijepo je vidjeti publiku da od riječi do riječi pjeva s umjetnikom, ako se Avdićevo režanje, vikanje, gunđanje i psovanje može zvati pjevanjem…
Samom Avdiću podrška publike dobro je došla jer mu je glas pukao i nije mogao dati sve od sebe, ali on je tip koji impresionira samom svojom pojavom: onako visok, mršav, s majicom s likom Che Guevare preko koga je, tradicionalno, na početku koncerta izlijepio ljepljivu traku i s električnom Gibson LesPaul gitarom otfrljenom do jaja, dovoljno je samo da stane pred publiku i ova je u transu (Svaka sličnost s Mišom Kovačem na Poljudu je zlonamjerna). Avdićeve pjesme pune boli, bijesa i gnjeva u Beogradu su naišle na plodno tlo i, mada mi ovaj nastup nije bio onako upečatljiv kao zagrebački u Spunku prije nekih godinu i kusur, čovjek ima karizmu da se ukenjaš. Način kako dere svog Gibsona, kako pjeva, gleda u publiku, toliko je uvjerljiv i uživljen da mu se morate prepustiti i vjerovati mu.
Svako malo bi silazio u publiku ispaljujući gitarističke rafale, čak se par puta popeo i na stepenice pored ulaza i mora se priznati – čovjek je pojava! Njegove pjesme možda je teško voljeti, malo ljudi voli slušati pjesme o boli, smrti i agoniji, ali ta duboka iskrenost izvire iz svakog stiha i svakog rifa. Avdić kroz svoje stihove i glazbu metaforički krvari baš kao što je i njegova zemlja Bosna krvarila, nažalost puno manje metaforički, i tog čovjeka treba cijeniti. A Šipražje je pokazalo da ga cijeni.
http://www.myspace.com/damiravdicc Nakon 45 minuta intenzivnog Avdićevog nastupa publika se počela polako razilaziti, počela se puštati neka drugačija glazba, pa sam i ja pokupio stvari i izašao van na svjež zrak s namjerom da odem kući i odmorim nakon dugog i napornog dana, no kako to obično biva, moji planovi su se stubokom promijenili…Ali o tome više u sljedećem reportu.
Hadžo, slavonski psiho – www.mikrofonija.com
Nema sumnje da je KBO! jedna od kultnih pank grupa, u grupaciji melodičnih, pod ruku sa Trulom Koalicijom i par drugih, u Novom Sadu nažalost retko viđena. Ono što je kvaliteno preneseno iz devedesetih, pre svega mislim na kvalitetne žive svirke, je novosadski hard kor zvuk. Tu su Proleće kao ekstrem, dok ostali tipični hc bendovi sa zvukom istočne obale ovog puta pripadaju hc skupini SOK 91, naravno po godini brujanja hardkor zvuka u Novom Sadu.
Treći put u Novom Sadu predstavili su se Kragujevčani KBO! Kao što su jednom izjavili: “Inače, rado bi došli u Novi Sad, ali kada nas pozove neko ko zna svoj posao kako treba!“ I došli su. Nakon uspele svirke u okviru To be Punk festa letos, ponovo su ponudili svoje standardne stvari. Grupa Proleće je nastupila kao gost, najavljen iznenada, baš tog dana, i to je predstavljalo veliko iznenađenje za ljude koje sam ispred srela i prenela informaciju o njima kao specijalnim gostima. Za ljude koji su došli zbog hc priče, to je bilo veliko pojačanje.
Momci iz Proleća su prvi nastupili i zagrejali masu sa svojim zabijačkim zvukom, energijom, ali i svojim morbidnim tekstovima. Pevač „Feki“ je bio u svom raspoloženju da zabavi masu, gde opet pokazuje kako se menja vizuelno svake svirke, dok pevanje ostaje neprocenjivo isto i karateristično za Proleće. Bila je… ogromna gužva pored šanka, slojevita raspoređenost mase (mladi napred, zatim nešto stariji koji bi da se rado ubace u potencijalnu šutku, ali drže čašu, te onda oni iskusni koji cugaju ili koriste trenutak za priču).
Sledeći na binu su stupili SOK 91, koje sam posebno nameravala čuti, u postavi sa kompilacije Hard Core Novi Sad (2007) – lokalni hardkor veterani (Vitke, Dušan, Brki, Zgro).
Mikrofon je preuzeo panker Mare, oličenje panka, koji se nije najbolje uklopio sa instrumentalnim delom svirke, ali je toliko eneregije uložio da je stvarno bilo šteta propustiti svirku. Ne znam kakva je budućnost SOK-a 91, ali vidim da imaju stvari koje se sviđaju masi, te možemo očekivati još par koncerata ovakve vrste.
KBO! su već veterani što se tiče svirki, ali ih u Novom Sadu retko vidimo. Oni ne pripadaju zvuku koji bi bio klasični novosadski pank, te potreba za dovođenjem bendova sličnih rima i zvuka je ostala u zapećku što zbog profesionalnosti organizacija svirki, što sbog interesovanja samih organizatora. Bilo kako bilo, Kragujevčani su svirali presek svojih albuma „Za jedan korak“, „Ne menjajte stanicu“ i „Drugarska stvar“ kao i par novijih stvari, a „Samoća“ je izazvala najviše rekacija i naravno šutku.
Zanimljivo je videti kako osamnaestogodišnjaci i cela nova generacija se daje u prve redove, a posle svirke je jedan mališa pitao kako može da kupi sve albume KBO!-a. Zanimljivo je i da je publika KBO!-a večinom bila van Novog Sada, što je svakako pozitivan povratak različite publike, kada nije samo jedna te ista ekipa na koncertima.
Ovog puta nisam dobila ni jednu modricu, ali zato su me, opet, zamalo izpolivali sopstvenim pićem. Korisno & praktično je imati telohranitelja pri šutkama.
Jelena Tipšin
foto: Dalibor P.
Aki je nastupio zajedno sa postavom koja ga prati na vojvodjanskoj turneji, a formaciju cine dve izuzetne pratece pevacice, koje su imale prilike i da se solisticki iskazu, te klavijaturista, a ponudjeni materijal je logicno radjen vecim delom uz pomoc matrice, sto pokazace se nije smetalo krajnjem pozitivnom utisku, kojeg je dobila publika po okoncanju manifestacije. Aki i ekipa saradnika se nisu stedeli, i zajedno sa bisevima koncert je trajao cak 2 sata i 25 minuta, gde nijednog momenta frontman nije krio entuzijazam i zadovoljstvo sto peva pred zahvalnom publikom koja, pokazalo se jako dobro poznaje gotovo kompletan ponudjeni opus pesma. A Aki je izvodio pored nekoliko songova sa njegovog solo albuma, materijal poznat iz repertoara Parnog Valjka (cije neegzistiranje, da li trenutno, ili na neodredjeni period sa tugom istice).
Veci akcenat je dat pesmama iz poslednje faze benda, kao i numerama sa izdanja realizovanih tokom 90-tih godina, ali nisu izostali ni oni veliki hitovi, koji su bili popularni tokom 80-tih godina. Glavninu repertoara cinile su balade, koje inace kako kaze sam pevac najvise preferira i privatno voli (uskoro mu izlazi album poznatih ljubavnih pesama koje su snimljene sa filharmonijom), a u jednom trenutku otpevao je i poznati song Bijelog Dugmeta – “Sanjao sam nocas da te nemam”, istakavsi kako mu je zao, sto mu se tokom proteklih godina nije ukazala prilika da sa sarajevskim bendom i saradjuje.
Publika koja je maksimalno ispunila prostor (oko 500 dusa), zajedno sa Rahimovskim je pevala vecinu kompozicija, a glavninu posetilaca cinile su mame i cerke, nesto slicno kao sto je to slucaj poslednjih godina kada nastupaju Bajaga i Instruktori.Aki se pokazao kao vrstan profesionalac, koji nije stedeo sebe, i bez obzira da li neko preferira muziku Parnog Valjka i drugih pesama koje smo culi, ne moze se a ne priznati da je ovaj iskusni znalac iz sebe izvlacio maksimum, sto je za svaki respekt. Bila je to prilicno sentimentalna noc, koja je vecinu prisutnih vratila u neko proslo vreme. Aki je sa svoje strane ucinio sve da pokaze kako pauza u koncertnom “druzenju” sa publikom sa ovih prostora zapravo nikada nije postojala.
Branimir Bane Lokner
Fotografije: Zoran Milic