Mislim da su svi više ljuti na škrtost samog Džonija, koga toliko svi željno očekuju a ne na ljude koji žele obeležiti ovaj istorijski dogadjaj svirkom kad već gospodin Štulić ne misli tako. Da rezimiramo! Džoni je bog i tu nema osporavanja, ali ljut sam, kao i većina moje generacije koja nije imala priliku da vidi ‘’Azru’’ u punom sastavu uživo! Često smo diskutovali, kako se nismo rodili bar koju godinu pre! Ali eto jedino nam je ostajalo da pogledamo svaki ‘’Tribute to Azra’’ i budemo srećni…
Branimir Štulić je rođen u Skoplju 11.04.1953. godine, ali veći deo života je proveo u Zagrebu gde je bio student Filozofskog fakulteta u oblasti fonetike i istorije. Tokom sedamdesetih godina je uglavnom nastupao sam a prvi bend u to vreme koji je osnovao je bio “Balkan sevdah bend“, još tad su se mogla naslutiti njegova inetresovanja u daljoj karijeri, 1975. godine se po prvi put moglo čuti za Azru ali samo na kratko, da bi 1977. Godine Džoni uspešno krenuo sa ovom ne običnom grupom u to vreme. Ta vremena su protekla kako u sviranju starih sevdalinki, makedonskih narodnih i naravno starog old school Rock n Roll zvuka, tako i u mnoštvu balada u određenim periodima. Prilikom osnivanja Azre postavu su činili: Branko Matun (bas), Mladen Juričić (gitara), Paolo Sfeci (bubnjevi) i naravno DŽ(ej)oni. U to vreme je velik broj muzičara prodefilovao kroz bend, da bi se trio ustalio posle izlaska prve singlice na kojoj su bile dve pesme ‘’Balkan’’ i ‘’A šta da radim’’ a tu su uz Džonija bili, Boris Lajner (bubanj) I Mišo Hrnjak (bas). Pre tog singla većina muzičara Azre je oformila grupu ‘’Film’’, dok je Štulić postao član Parnog Valjka, do duše na kratko. Beleži se i pokretanje grupe ‘’Sindikat’’, koja je bila ideja Džonija i Lajnera.Upravo njih ,ćemo imati prilku da gledamo u Beogardu sa vokalom Davorina Bogovića koji je reputaciju stekao u Hrvatskom bendu Prljavo Kazalište. Još ako dodamo da je za vreme ovih ljudi Azra bila na vrhuncu, užitak je veći. Ova postava se zadržala do albuma ‘’Filigranski pločnici’’ 1982. godine.
Jednostavno je ne moguće čuti da neko kaže da ne zna bar neku pesmu od Azre, generacije su prolazile a hitovi su ostajali: Užas je moja furka, Balkan, Tko to tamo pjeva, Gracija, Čudne navike, Filigranski pločnici, Odlazak u noć, Ljepe žene prolaze kroz grad… Jednostavno je ne pojmljivo ne pronaći se u nekim pesmama iz repertoara ove istorijske skupine. Savršen osećaj za iskazivanje emocija i slikovita objašnjenja retko ko može da iznedri na način kakav je Džoni uspevao. Od najteže ljubavne patnje, do isfrustriranih buntovničkih tekstova, pljuvačkih, političkih, anarhičnih, tako reći u opusu Azre ima za svakoga po nešto.
Kad već neke generacije nisu mogle prisustvovati istoriji nekih sad već davnih godina, dođite da budemo deo istorije kada se proslavlja tridesetogodišnjica veličine kakva je “AZRA“. U nadi da ćemo ipak jednog dana, uz poštovanje originalnih članova gledati i njegovo veličanstvo lično!