Sedamo u kombi doticne turisticke agencije koja nas vozi do Atine i Terra Wibe parka. Normalno, do samog krajnjeg odredišta u kombiju pice Floydi, pije se pivo, peva se i gomila ludaka oko mene u raznoraznim majicama. Pomislih, predivno, pošto se širi i miris prirode koji mora da nestane do granice. Da skratim dugu pricu… pred Grcku granicu ukapiram da više nemam ni centa u dzepu, jer sam sve potrošio na pivo usput, ali hajde, nema veze, imam kartu i gledacu legendu o kojoj sanjam ceo zivot.
Posle kraceg predaha dolazimo do Terra Wibe parka. Prvo što me opcinjava je da nema one morbidne guzve kao recimo što je bila na Deep Purple-u, ili Steve Vai-u, ili Soul Fly-u. Nekako sve to ide opušteno, ali me najviše iznenadjuje obezbedjenje koje te doceka sa smeškom. A, nas nekolicina kretena koji smo navikli da cim vidiš lika bez vrata moraš dici ruke iznad kao da bereš trešnje. Automatski dizemo ruke, jer ne daj Boze, mozda nas ne shvate kako treba… i ko zna, isteraju napolje. Ali tu nas ceka ogroman topli osmeh od bucka bez vrata i ulazimo opušteno. Pokušavamo da nadjemo dobru poziciju za slušanje. Ja, kapiram, lepše je ka sredini jer me tamo zvuk najlepše grli. Zauzimamo pozicije, iiii cekamo momenat koji smo cekali ceo fucking zivot. Znaci, na koncertni prostor smo ušli oko 18h, i cekali i cekali i cekali, deleci raznorazne travarke. I po neko ko se smilovao da plati pivo mojoj malenkosti sa obzirom da sam pola kombija napojio da Grcke. Moram da priznam da mi je bilo zao što nisam poneo onih 5 kg masti, jer bi se i to popilo na kraju. Ali, ta mante to. Izmedju 21 i 21:30 krece poznati zvuk. Pesma „In the flesh“. Kapiram da sam pijan od zvuka iako sam trezan… majku mu… pa to sam cekao jebenih 30 godina da cujem… i evo malog lika.. koji se kezi sa stejdza i krece opušteno na svom basu… taaa daaaam pesma krece kao bomba, masa dize ruke… histerija… u mojoj glavi samo upijanje momenta da nešto ne bih slucajno zaboravio. Pokušavam da se proguram napred. Gubim digitalac, ali i za to me boli…. Zelim blize zvuku koji grli. Prosto ne mogu da verujem da li sam kuci i gledam glupi divx ili sam tu. Zatim, „Mother“. Još se provlacim kroz masu. Ipak sam ja iz Srbije, navikao sam devedesetih da se guram za hleb, pa cu sada da se guram da pridjem jos blize, jer mi treba duhovni hleb… neko dodaj kayu… nesto mi prica mene boli pimpek… Mislim, ljudi, halo bre, ide Mother. Meni majka u mislima…. cccccc… Napokon, dolazim do pozicije. Predivna Mother još traje. Roger sedi na stolici i opušteno prede. Majko moja, pa zatim set the controls…. Vrištanje… Pa, „Shine on you“. Zatim, „Have a cigar“… i napokon cujem poznati uvod pesme uz koju sam izgubio nevinost sa jednom devojkom. Krece uvod… „Wish you were here“…. i tu je moj licni kraj. Krecu suze. Place se. Neka cica pored grli. Ne konstatujem….. mislim…. wish you were here…. ceo zivot cekam da cujem uzivo. Cujem nekih 25000 grla koje peva… Euforija…. zatim krecu dve pesme sa final cut-a… i svi smo bez teksta. Gutam knedle i gledam prosto ne verujuci da se to dešava. Ekstaza…. zatim krece „Leaving Beirut“. Ali, pre pesme Roger prica kako je kada je imao 16 godina dolazio iz Bejruta i išao ka Grckoj. Pošto je ostao bez para stopirao i tu mu je jedna porodica iz Libana, koju je sreo, pomogla da stigne do kuce u Engleskoj. Pesma je posvecena doticnoj porodici…. koju on peva pun emocija…. i opet fucking suze….tu mi se gubi svaki trag….
Set lista te veceri je bila sledeca:
Prva polovina: In The Flesh, Mother, Set The Controls For the Heart Of The Sun, Shine On You Crazy Diamond, Have A Cigar, Wish You Were Here, Southampton Dock, The Fletcher Memorial Home, Perfect Sense parts 1 and 2, Leaving Beirut, Sheep.
Druga polovina: Dark Side of the Moon… da ne nabrajam dalje.
Bis: The Happiest Days Of Our Lives, Another Brick In The Wall (Pt 2), Vera, Bring the Boys back Home, Comfortably Numb
Svetla na bini se gase i ja ne zelim da se pomerim ne shvatajuci i dalje da me je zgazio voz..
I sada cemu pisanje o necemu što se desilo pre 2 godine? Ima razloga. Malo je danas koncerata koji te ostave bez daha… i kada se probudiš jedno jutro posle dve godine smoren zbog mozda nekog smrtnog slucaja ili nekog sranja u zivotu setiš se svirke pre dve godine i ona ti da i dalje onaj osecaj najezenosti i da ti osecaj snage, energije i zbog toga treba pisati o tome… i razmišljati… meditirati. Slušao sam gomilu koncerata… Metallica, Purple, Steve Vai, Soul Fly, KKN, Police, Sting u Novom Sadu, Rundek, Goblini, Atheisti, Pearl Jam Zagreb, ali ovo je jedna od onih svirki koja te ostavi bez daha… kao prvi sex… i to ti je rock & roll. Iskreno bih voleo da naša scena dobije isti miris. Nije da ga nema, ali se pitam ponekad gde je nestala ona energija koju smo svi imali kada smo recimo izlazili na crtu…. Goblini, Atheisti, Dzukele, sadašnja nafta…. kada smo bili spremni da menjamo svet. Mislim, muzika je tu da menja svet, da otvori neku drugu dimenziju.
Što bi rekao moj matori „sine sve ti je to blues“.
Kristijan Rizanji