Space Eater – Merciful Angel
Beogradski sastav Space Eater docekao je tokom prosle godine napokon realizaciju svog albuma za svedskog izdavaca “I Hate Records “. Nakon par Demo ostvarenja, ucestvovanja na dve zajecarske gitarijade, i vise odrzanih koncerata po Srbiji, deo svog cilja i zelja beogradski kvintet je ostvario. To naravno ne bi smelo da zadovolji clanove postave, od kojih je veci deo takodje aktivan i u drugim sastavima. Kako sam imao priliku da primetim bar sto se web glasila tice, Space Eaterov album je od strane inostranih recenzenata doziveo razlicita kriticka vidjenja, od onih vrlo pozitivnih, umerenih, preko negativnih. Ali, generalnom promocijom na netu, bend moze biti zadovoljan i tu je disko kuca svoj deo posla dobro obavila. Space Eater izvode onu varijantu speed/thrash metala americke Bay Area skole, iako donekle ima i uticaja nemacke varijante. Testament, Exodus i Overkill mogu se navesti kao odredjeni uzori, iako je bend pokusao da pronadje neki svoj put. Clanovi Space Eatera su dobri sviraci, frontman Bosko Radisic je veoma dobar poznavalac thrash pravca (inace on je glavni urednik fanzina The Vault) i od samog starta bend je znao sta hoce, koliko moze i koliki su im dometi. “Merciful Angel” je profesionalno snimljen i postavljen album, tehnicki koliko je to moguce dobro, gde zapravo najveci problem po bend predstavlja priblizno istovetan nacin tretiranja aranzmansko/stilsko/izrazajne formule, tako da na kraju kao rezultat imamo blagu “jednolicnost” samog postavljenog materijala. Pesme u vecoj meri lice jedna na drugu i to na kraju vise zna da smeta, nego sto po sam bend predstvalja prednost. Space Eater sa ponudjenim pesmama jednostavno nisu imali daha da kompletan albumski materijal izadje iz zamke jednolicnosti. Na to bi u buducnosti vise morali da obrate paznju. Ipak nekoliko numera odskace kvalitetom, od kojih bi istakao “Bombs Away” i naslovnu “Merciful Angel”. Licno sam mozda vise ocekivao od beogradskog benda, ali pretpostavljam da odredjeni propusti ce sledeceg puta, naravno ako do njega dodje biti prevazidjeni.Ocena: 6,5/10
Website: www.space-eater.com
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Prolece – Meuh!
Novosadski sastav Prolece u poslednje vreme zaokuplja paznju javnosti domacih i generalno vojvodjanskih underground prilika, a takodje i ovdasnja hardcore/punk javnost nije nezaintersovana za njihovo delovanje. Dugo ocekivani album naziva “Meuh!’ trebao bi realisticno predstavljati njihovo visegodisnje iskustvo, sakupljenu energiju i nadasve stavove. U muzickom smislu Prolece su na terenu prilicno starije varijante hardcore/punka, rekao bi cak sa korenima u ranim 80-tim godinama. Na momente znaju da podsete mnogo vise na post novotalasne bendove, iako je hardcorovski background ipak ocigledan. U njihovom zvuku primetan je jedan pravolinijski monoton sound, mada tekstovi i tretiranje vokala su sve samo ne monotoni. Prolece se dobro snalaze u vlastito ponudjenoj prici koja ima i elemente humora, ali i primetnog nihilizma, i tako postavljeni dualitet stvara kod slusaoca zanimljivu sliku o bendu. Prolece jesu originalni u svom pristupu, iako odredjeni feeling zna da asocira na rani period beogradskog sastava SMF. U tehnickom smislu moglo bi se sto sta zameriti nacinu na koji su snimljeni odredjeni instrumentalni detalji, a to se narocito odnosi na bubanj, ali to kod ovakvih sastava i nije najvaznija stavka. Prolece su ponudili svoje vidjenje ovakve forme, koja je na danasnjoj hardcore/punk sceni kod nas prilicno usamljena.Ocena: 7,5/10
Website: www.skc.ns.org.yu
intervju sa bendom na RSN: https://rockserbia.net/intervjui/intervju-sa-nebojsom-iz-benda-prolece.html
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Overheadspace – Beyond The Scope Of Days
Braca Rik i Joe Wambaugh formirala su tokom 2005-e godine bend naziva Overheadspace. Jos iste sezone objavljuju EP naziva “Working Class” kojeg su ubrzo krenuli i koncertno da promovisu. Prosle godine realizuju i debitantski full-length naziva “Beyond The Scope Of Days”. Overheadspace, koji inace deluju kao trio uspevaju da ponude svoje originalno vidjenje izrazajne forme cija je osnova rock i hard rock. Ima tu elemenata preuzetih iz 70-tih godina, takodje 80’s metala, ali i puno classic rock idioma, kao i skrivenih grunge opcija. Tekstovi im imaju viseslojnu dimenziju i poruku sa humanim prefiksom, a same pesme su razlicite medju sobom, ali jednako slusljive, melodicne i u isti mah intrigrantne. Produkcija Tim Rice-a sa clanovima sastava upravo je takva da se ne moze odrediti jasni vremenski okvir i potencijalnom slusaocu moze da se ucini kako je materijal mogao biti snimljen u 70-tim, 80-tim, 90-tim godinama, isto kao i recimo juce. To u njihovom slucaju predstavlja prednost, a nikako manu. “Beyond The Scope Of Days” se sastoji od nesto vise od 53 minuta kvalitetne muzicke ponude, koje otkrivaju Detroitski sastav kao akt koji ima sta da ponudi na danasnjem muzickom trzistu.
Ocena: 8,5/10
Website: www.overheadspace.com www.myspace.com/overheadspace
e-mail: [email protected]
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Pure Hatred – Choking On The Sweet Air Of Freedom
Iz Seattle-a, Washington dolazi sastav Pure Hatred, inace kvartet u postavi. Tokom prosle godine objavili su svoje debitantsko ostvarenje naziva “Choking On The Sweet Air Of Freedom”. Njihov izraz bi se mogao okarakterisati kao prilicno cudna kombinacija metal, hardcore i thrash elemenata. Odredjeni koreni izrazajnog pristupa mogu se naci u 90-tim godinama, i primetni su uticaji sastava kao sto su Prong, DRI, Anthrax, Pro-Pain… Sam sound je prilicno haotican i psihotican, protkan nekom vrstom vokalnog dualiteta, po principu vruce-hladno, a karakteristicne su i ceste promene izvodjackog raspolozenja, kao i motorike samih songova. Pure Hatred nacin izrazavanja predstavlja stil u stilu, a jasna je i DIY koncepcija i psihologija kojeg clanovi postave slede. Na albumu se naslo 17 numera, kratkih po duzini trajanja ali slicnih po produkcijsklom tretiranju.
Ocena: 7/10
Website: www.purehatred.com www.myspace.com/purehatred420 e-mail: [email protected]
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
The Grand – The Grand
Iz glavnog grada Norveske – Osla, dolazi sastav The Grand, kvartet u postavi. Glavni covek benda gitarista i pevac Amund Maarud, imao je ranijeg velikog muzickog i diskografskog iskustva, koja je preneo ostaku formacije. Pre realizacije jos uvek aktuelnog full – lengtha, bend je uprilicio EP izdanje. The Grand na vrlo prijatan i originalan nacin spajaju idiome preuzete iz 70-tih godina kao sto su rock, blues i psychedelia sa stoner i drugim cvrscim varijantama. Zvuk im je bogat i koloritan, a sama produkcija bliza je psihologiji 70-tih godina nego sadasnjem trenutku. Aranzmanska resenja od pesme do pesme su razlicita, ali je ponudjeni materijal slusljiv i nijednog momenta dosadan ili manje intersantan. The Grand su veoma ubedljivi u svojim idejama, i zasluzuju paznju javnosti. Za pohvalu je i intersantno dizajniran cover CD-a, koji je uradjen u digi pack formi.
Ocena: 8,5/10
Website: www.thegrand.no Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Source Of Silence – Reborn
U postavi nemackog sastava Source Of Silence je ekipa koja je imala ranijeg iskustva, i koja je karijeru pocela jos 1990-e godine. U maju 2008-e, pojavilo se aktuelno full-length izdanje benda naziva “Reborn”, kojem je nesto ranije prethodilo Demo ostvarenje. Nemacki kvintet je na terenu moze se reci starije skole heavy metala u kojem ima puno elemenata progressive price, ali i melodic varijacija. Ipak, njihov progressive pristup nije toliko orijentisan cestim strukturnim promenama ili svirackim akrobacijama, vec je baziran na moze se reci monotonijoj i “mracnijoj” aranzmanskoj formi, gde same pesme imaju jedan sporiji izvodjacki tempo. Na samom albumu se nalazi 10 pesama, koje su profesionalno realizovane, takodje i tehnicki ubedljivo, ali sam ponudjeni materijal varira od kvalitetnijih songova i onih manje ubedljivih. To je realnost koja na kraju karakterise “Reborn” ostvarenje.
Ocena: 6,5/10Website: www.source-of-silence.de
e-mail: [email protected]
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Carlos Lichman – Firestorm
Brazilski gitarista Carlos Lichman poceo je da se bavi muzikom kao klasicno obrazovani izvodjac. Kasnije, napustajuci formu ozbiljne muzike, krece ka mnogo agresivnijoj teritoriji i snima EP “Wake Up The Dragon” sa satavom Neverland. U dolazecem periodu bio je takodje diskografski aktivan kao solo izvodjac, ali je album “Firestorm” zapravo njegov prvi full-length CD. U tehnickom smislu Carlos je gitarista -shreder, i njegov stil je pod primetnim uticajima dobro poznatih izvodjaca kao sto su: Marty Friedman, Tony Macalpine i Paul Gilbert. Bez obzira sto je Carlos vest zanatlija, njegova gitarska tehnika je uglavnom “inficirana” starijom skolom, i to je jasno nakon preslusavanja samo par numera sa albuma. Vecinu svojih izvodjackih ali i energetskih potencijala, Carlos je pruzio u beskonacnim soliranjima, i ne retkim izletima u improvizatorske vode. Nazalost, nista specijalno ili intersantno ne moze se naci na njegovom albumu. Slicna, da ne kazem istovetno ponavljajuca dinamika numera od srednjeg do malo brzeg tempa, je prisutna preko kompletnog materijala, koji na kraju vise razocarava nego sto potencijalnog slusaoca moze eventualno nadahnuti.Ocena: 6/10
Website: www.carloslichman.com
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Fall Of Eden – Dawn Of A New Age
Iz Chicaga dolazi sastav Fall Of Eden, aktivan od 2001-e godine. U postavi su kvintet sa cak tri gitare, cija zvucna sarenolikost i prepoznatljivost na odredjeni nacin boji sound. Do sada su realizovali 1 Demo, 2 EP-a i aktuelni full-length, ozbiljno postavljen i priredjen naziva “Dawn Of A New Age”. Mladjani Ameri su na terenu melodic death metala sa klasicnim heavy dodacima, a njihov pristup absorbuje elemente preuzete iz 90-tih godina, ali isto tako i one novijeg datuma. Aranzmani su im slozeni i bogati, ali je produkcija prilicno tanka i isto tako manje inventivna. Sa druge strane ponudjenih 11 pesama su slicne po pristupu i realizaciji, a bend je kompletan album uradio ozbiljno i profesionalno. Po mom misljenju tema “Valhalla” predstavlja najbolji deo kompletnog albuma.
Ocena: 7/10Website: www.myspace.com/fallofedenrock
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Let The Night Roar – Let The Night Roar
Iz Atlante, Georgia, dolazi sastav Let The Night Roar. Trio su u formaciji, a predvodi ih ex-Malevolent Creation/Leviathan gitarista – Jeff Juszkiewicz. Postoje od 2004-e godine, a pre izvesnog vremena na trzistu im se pojavio istoimeni CD. Let The Night Roar izvode ubedljivu i beskompromisnu varijantu dooma sa sludge i stoner varijacijama. Sound im je brutalan i snazan, i svih 8 ponudjenih songova na albumu su snimljene i postavljene na slican nacin. Let The Night Roar i pored velikog iskustva clanova postave, mogu se smatrati sastavom novije generacije doom/sludge pravca ciji pristup ne trpi nikakve kalkulacije ili bilo kakvo drugo zanrovsko “umrtljavanje”. Takva atmosfera i spora motorika samih songova praceni su scream vokalima i pozadinskim zvucnim zidom, sastavljenim od distorziranih rifova, nasnimljenih vise puta, kako bise izvukao efekat jacine i moci. Nema sumnje da su Let The Night Roar svojim debi ostvarenjem postigli zeljene ciljeve, a videcemo kojim tokom ce se njihova karijera kretati u buducnosti.Ocena: 8,5/10
Website: www.letthenightroar.com www.myspace.com/tualatin
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Slipknot – All Hope Is Gone
Slipknot zamalo da se raspadne posle prethodne ploce, Vol.3 The Subliminal Verses. Sa ogromnim uspehom drugog benda pevaca Corey Taylora i gitariste James Root-a, Stone Sour, postaje samo pitanje vremena kada ce se ova dva clana odvojiti od Slipknota jednom za svaga. Posle citave drame i potencijalnog parcanja benda, Slipknot je iznenada izjavio kako izdaju još jednu plocu, i kako im je to mozda poslednja. All Hope Is Gone, novi album Slipknota, upravo tako I zvuci – kao poslednji album benda koji se raspada.
Bend vec neko vreme prolazi kroz svojevrsnu krizu identiteta. Nekada su vazili za protivnike mainstream-a, maskirane ludake koji prave svakakve gluposti na stejdzu, lome se i šokiraju publiku agresivnom muzikom i pojavom. Vremenom, clanovi Slipknota su ostarili, bend je postao veoma popularan, i njihove pesme su uveliko postale deo mainstream-a. Moze se reci da su Slipknot postepeno postali upravo ono što su mrzeli. Na Vol.3 je izgledalo kao da ce uspeti da spoje svoj “novi” identitet sa prethodnim mracnim imidzom. Iako je Vol.3 sadrzao i akusticne pesme, i melodicno pevanje, to ga nije cinilo išta manje poremecenim ili opakim.
Da odmah razjasnim – Corey Taylorovo iznenadno flertovanje sa takozvanim “clean” pevanjem (bez growl vokala i urlanja) nije nikako razlog za osudu benda. Kao što sam pomenuo, Vol.3, takodje sadrzi mnogo pevanja, ali opet nekako zadrzava i agresiju, a i mracni identitet. Problem sa pevanjem na All Hope Is Gone je što zvuci isforsirano. Ceo album pati od ozbiljnog slucaja dvolicnosti: Sa jedne strane on puca na energiju i sirovu snagu prethodnih izdanja kao što su Iowa, no sa druge strane tezi ka melodicnom rock-u Stone Soura. Tu je zapravo i glavni problem All Hope Is Gone-a – taj rez izmedju dva zanra. Album zvuci kao da je neko prišio neke pesme sa albuma Iowa na pet, šest pesama sa Stone Sour-ovog novog albuma. Teško je ne zapitati se zašto Corey i James Root nisu ostavili pola ovog albuma za Stone Sour – tako bi svakako odrzali utisak barem nekog integriteta i konzistentnosti.
Ovako, album zvuci izveštaceno, bezlicno i nepotrebno. Sa izuzetkom Psychosocial, koja je moguce jedna od najboljih pesama koje je Slipknot ikad izbacio, sve ostale “heavy” pesme zvuce kao da je neko jedva naterao i izmrcvario bend na ovakav poduhvat. U najboljem slucaju, one su OK, sa momentima genijalnosti kao što su All Hope is Gone ili Wherein Lies Continue.
Što se tice melodicnih pesama, one nazalost pate od slicnog problema – prosecnosti. Pesme kao što su Dead Memories ili Vendetta zvuce kao neki B-side-ovi sa Stone Sour albuma: dobre, ali ništa vise. Snuff je odlicna akusticna pesma, ali toliko stilisticki odskace od ostatka albuma da vec postaje bolno ocigledno da je pesma namenjena za Stone Sour.Slipknot je bend na umoru, i to se veoma cuje na All Hope Is Gone. Sposobnost da napišu dobru pesmu je još uvek tu, ali ocigledno svako ima drugaciju zamisao kako ovaj talenat da iskoristi. U svakom slucaju, u ovom albumu se moze uzivati, ali sa odredjenom dozom melanholije i nostalgije za vremenom kada je Slipknot bio drugi bend. Za Slipknot je izgleda najzdravije da se raspadne, i oslobodi clanove da iskoriste svoj talenat za druge projekte.
Autor Recenzije: Mateja Vidakovic