Paklenu postavu iz "Ajove" čine:   Sid Wilson – turntables Joey Jordison – drums Paul Gray – bass, backing vocals Chris Fehn – custom percussion, backing vocals Jim Root – guitars Craig "133" Jones – samples, media Shawn "Clown" Crahan – custom percussion, backing vocals Mick Thoumson – guitars Corey Taylor – lead vocals

Satnica koncerta je po medijima šarenoliko najavljivana tako da je vladao utisak da niko ni ne zna kad tačno počinje koncert, zbog takvih nesuglasica smo propustili bend "Hetera" koji je prvi nastupao. "Killswitch Engage" je napravio dobru uvertiru u ono što je prehodlo, ali ipak su "opravdali" epitet predgrupe! Ništa više od solidnog nastupa i  dobrog zagrevanja, ali jedno treba imati na umu – "Killswitch Engage" se tek zaleće na putu koju su trasirali "Slipknot" i slični njima pre deceniju i više.

Kao što "Bjesovi" lepo kažu "Možeš me zvati kako god hoćeš!?" tako i paklena mašinerija iz Ajove ne mari mnogo za klasifikaciju njihovog muzičkog žanra, NU Metal, MTV, Rap-HC … ne bitno je, bitno je ne izneveriti publiku. Naravno da su ukusi različiti, neko više voli ranije radove "Slipknot-a", a neko ipak novije, tako je i koncert prošao. Bilo je šarenoliko i bukvalno za svačiji ukus, ali po meni mnogo bitnije je: pristup, kvalitet zvuka, profesionalnost. Nije bilo ovde mesta otaljavanju svirke i sam  tajming ukazuje na to da je koncert bio više nego korektan i pošteno odrađen (oko 1h i 45min.).

Bitna stvar je da je "Slipknot" nastupio u našoj zemlji u pravom momentu, kad kažem "pravi moment" mislim na njihovu trenutnu popularnost koja već par zadnjih godina ide uzlaznom putanjom. Broj posetilaca je takođe bio zadovoljavajući, polu-prazna "Arena" nije promašaj benda, već možda promašaj organizatora? Realno gledano "Slipknot" u Srbiji teško da može da sakupi veći broj publike od onog što je bio u "Areni" ali činjenica koja ohrabruje i uliva nadu je ta da su oni na toj uzlaznoj liniji koja će ih kroz koju godinu dovesti do samog vrha Heavy Metal mašinerije. Veliko je pitanje kakav bi prijem publike imali recimo Slayer, Sepultura, Exodus, Suicide Tendencies, da se trenutno nalazimo u nekoj 1988-oj godini? To je nešto što ću ostaviti vama na sud, pa procenite.

Beskompromisno, čvrsto, agresivno, sa puno samopouzdanja, tako su momci izgledali na bini. Skakanje po stejdzu i aktivno učestvovanje u koncertu svih članova govori da je i njima prijao prijem Beogradske publike ili su jednostavno dobro odglumili!

Dobar šou, kvalitetno prezentovan, je ono što bi na kraju moglo proizaći iz ovog nastupa. Nadajmo se i očekujmo da će ovaj bend još dugo žariti I paliti po svetskoj sceni i da će ponovo biti na našem terenu kroz neko vreme.

Do tada uživajte uz muziku "Slipknot-a" a ja ću da ih pratim više nego ranije, jer su me ovim Live nastupom kupili za ubuduće…

Slipknot ( 2005 ) Iowa ( 2002 ) Vol. III ( 2005 ) 9.0 Live ( 2005 ) All Hope Is Gone ( 2008 )

Cvijo Lončar

foto: Aleksandar Zec

Spektakl kakav naša publika nije mogla da vidi ranije, verovatno i poslednja prilika da se ova ekipa vidi uživo na našim prostorima. Čini se kao da nikad ranije u Beogradu nije bilo više uniformisanih ljudi, ali nije reč o utakmici, iako se događaj odigravao na terenu srpskog šampiona. Ovoga puta nije bilo protivničkih navijača, jer je igrao jedan tim, svima poznat, na zalasku karijere, ali u sjajnoj formi – australijska rock atrakcija AC/DC.

Euforija je vladala od samog početka koncerta, na hiljade svetlećih rogova u publici, horsko pevanje kao u transu. Koncert je počeo uvodnom "Rock’n’Roll Train" i kako se lokomotiva zahuktala u istom ritmu je nastavila da gazi u naredna dva sata. Ređali su se hitovi jedan za drugim, numere sa aktuelnog "Black Ice" albuma i stari hitovi svima dobro znani. Svaka pesma je bila burno pozdravljena od strane publike i čini se da nije bilo mesta ravnodušnima na ovom spektaklu. Na koncertu je bukvalno važilo ono staro pravilo – "za sve od 7 do 77", imali smo priliku da ugostimo posetioce iz celog regiona, koji su pokazali svoju privrženost bendu i fanatičnost. Malo je grupa koje se mogu pohvaliti ovakvim fanovima, bilo je onih koji su došli u prestonicu par dana ranije, ljudi koji su od jutarnjih časova čekali na otvaranje kapija stadiona, frizura, tetovaža i sličnih vizuelnih prikaza sa obeležjima benda.

Scenski pristup je bio više nego dobar ali i fantastičan zvuk koji je davao neverovatan osećaj nadmoći aktera na stejdzu. Posebno su burno bile propraćene starije numere koje smo godinama slušali dok smo učili prve rifove svirajući upravo njih – "Back in Black", "Hels Bells", "Whole Lotta Rosie", "T.N.T.", "Thunderstruck", …

Paklena atmosfera upakovana u dva sata sjajne svirke, profesionalno izvedeno – nema šta tu više da se kaže. Imaće šta da nauče mnogi članovi naših (pogotovo starijih) bendova ako su prisustvovali ovom koncertu, AC/DC su najbolji primer da nije dovoljno izaći na binu i misliti da je stvar gotova. 

Na kraju, koncert se završio jednim bisom pesmom "Highway to Hell", a na samom kraju uz pucanje topova i veliki vatromet imali smo priliku da čujemo još "For Those About to Rock".

Vesela iscrpljena lica su napuštala stadion sumirajući utiske a ja sam ubeđen da će se o ovom događaju još dugo pričati.

Cvijo Lončar

foto: BLIC