Takav učaureni način življenja i razmišljanja dovodi, ne samo do ovakvih slabih odziva na koncerte, već izaziva i druge kulturološke probleme u društvu. Identično je i sa bioskopima, pozorištima i sl. Jasno je da je problem besparica i da se teško živi, ali nije baš sve ni tako! Danas su na listama prioriteta tinejđera daleko ispred: ploča, diskova, muzičkih časopisa, fanzina, komada garderobe (uniforme voljenog benda) i sličnih stvari, neki drugi prioriteti kao što su: ’’ram memorije’’, ’’touch screen’’ mobilni telefoni, skuteri, splavovi, pokeri, kladionice i slične izmišljotine za otimanje para nesrećnim ljudima a to i ne čudi, jer je normalno da su u zemljama poput naše dešavaju slične stvari. Šta je bitno? Treba da koristimo sve pogodnosti koje su nam pružene i koje današnji život nudi (internet, komunikacije, medije…), ali nikako ne smemo postati robovi tih ustupaka savremenog življenja: izgradimo svoj identitet, nije moguće da je samo sedenje ispred računara i Facebook-a ono što zaslužuje posvećenost tokom dana!?
Kao klinac u drugom razredu osnovne škole, sećam se da nisam jeo u školi danima i da sam sakupljao pare kako bih kupio tada prvi broj ’’HARD METAL’’ časopisa i ’’ĆAO’’ izdanja gde sam isecao slike i tekstove posvećene mojim junacima iz sveta muzike. Isto je bio težak život kao i danas, ali borba je neprekidna. Bitna je istrajnost i volja, kad čujem priče starijh i mojih vršnjaka koji se sa nostalgijom sećaju ’’Koncerata godine’’, ’’Zaječarskih gitarijada’’… onda shvatam da u stvari nikad nisu dovoljno ni voleli to, zato su ispali iz koloseka koji se zove Rock n’ Roll. Živimo Rock n’ Roll, ne dozvolimo da on živi nas!
Možda je problem neposećenosti koncerata i dosta velik broj nastupa stranih grupa? Ali opet ne mogu da shvatim da na jedan STRATOVARIUS dođe 250-300 ljudi! Skoro da je više bilo poznatih muzičara nego fanova, to ukazuje kakvu smo veličinu imali priliku da vidimo, prvi i verovatno poslednji put u Srbiji!?
U poslednje vreme gledam i ne verujem!? Izgleda da smo pre nekih 20-ak dana dočekali opet 1993. godinu a ne 2010-u, kao što na mom kalendaru stoji! Pun grad air-max patika, lepo dizajniranih kao da su ih dizajnirali u zavodu za slepe! Eto, vraćaju nam se opet isčašeni statusni simboli i narušane društvene norme koje civilizovanom čoveku ne priliče. Nazire se slično ponašanje današnje omladine onom iz 90-ih, samo što je danas sve sufisticiranije i lepše prezentovano. Ali što kaže ona pesma: ’’Nikad se ne predaj(mo)em!’’…
Inače, kao što rekoh na samom početku nastup STRATOVARIUS-a bilo je očekivano dobar, oko 1.45h kvalitetne svirke, upotpunjenog sviračkim umećem, fenomenalnim vokalom T. Kotipelta i neosetnim nedostatkom Tima Tolkki-a na gitari. Smenjivale su se numere u bespoštednoj prezentaciji majstora. Zanimljiv mi je bio stajling bass gitariste Lauri Porr-e, koji je više ličio na člana Uriah Heep-a ili nekog starog hipi benda a ne Stratovarius-a, ali po strani treba ostaviti ne tpičan izgled, ono što je bitnije je sviračko umeće koje me je ostavilo bez daha, kako njegovo, tako i ostatka ekipe. Svirka kakvu pravi ljubitelj samo može da poželi, mnogo bolji nastup (iskreniji), od nastupa pojedinih bendova koji su svirali u proteklom periodu.
Bend ’’Winter’s Verge’’ je nastupao prvi, ali ih nisam uspeo pogledati. Posle njih su nastupili mlađahni zemljaci zvezda večeri ’’Tracedown’’ i razdrmali nas uz moderni Dethrash-Heavy zvuk, gle čuda sličan ’’Children Of Bodom-u’’, ali uzimajući u obzir njihove godine, zvučali su i više nego dobro. Jedino na čemu bi trebali poraditi je to da ne kopiraju druge i da budu malo više svoji a verujem da u tome mogu uspeti.
Stratovarius, setlista:
01. Destiny
02. Hunting High & Low
03. Speed Of Light
04. The Kiss Of Judas
05. Deep Unknown
06. A Million Light Years Away
07. Jens Johansson & Lauri Porra Solo
08. Winter Skies
09. Phoenix
10. Matias Kupiainen & Lauri Porra Solo
11. Forever Is Today
12. Paradise
13. Against The Wind
14. Eagleheart
15. Forever
16. Father Time
17. Black Diamond