The Grand – The Grand
Iz glavnog grada Norveske – Osla, dolazi sastav The Grand, kvartet u postavi. Glavni covek benda gitarista i pevac Amund Maarud, imao je ranijeg velikog muzickog i diskografskog iskustva, koja je preneo ostaku formacije. Pre realizacije jos uvek aktuelnog full – lengtha, bend je uprilicio EP izdanje. The Grand na vrlo prijatan i originalan nacin spajaju idiome preuzete iz 70-tih godina kao sto su rock, blues i psychedelia sa stoner i drugim cvrscim varijantama. Zvuk im je bogat i koloritan, a sama produkcija bliza je psihologiji 70-tih godina nego sadasnjem trenutku. Aranzmanska resenja od pesme do pesme su razlicita, ali je ponudjeni materijal slusljiv i nijednog momenta dosadan ili manje intersantan. The Grand su veoma ubedljivi u svojim idejama, i zasluzuju paznju javnosti. Za pohvalu je i intersantno dizajniran cover CD-a, koji je uradjen u digi pack formi.
Ocena: 8,5/10
Website: www.thegrand.no Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Source Of Silence – Reborn
U postavi nemackog sastava Source Of Silence je ekipa koja je imala ranijeg iskustva, i koja je karijeru pocela jos 1990-e godine. U maju 2008-e, pojavilo se aktuelno full-length izdanje benda naziva “Reborn”, kojem je nesto ranije prethodilo Demo ostvarenje. Nemacki kvintet je na terenu moze se reci starije skole heavy metala u kojem ima puno elemenata progressive price, ali i melodic varijacija. Ipak, njihov progressive pristup nije toliko orijentisan cestim strukturnim promenama ili svirackim akrobacijama, vec je baziran na moze se reci monotonijoj i “mracnijoj” aranzmanskoj formi, gde same pesme imaju jedan sporiji izvodjacki tempo. Na samom albumu se nalazi 10 pesama, koje su profesionalno realizovane, takodje i tehnicki ubedljivo, ali sam ponudjeni materijal varira od kvalitetnijih songova i onih manje ubedljivih. To je realnost koja na kraju karakterise “Reborn” ostvarenje.
Ocena: 6,5/10Website: www.source-of-silence.de
e-mail: [email protected]
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Carlos Lichman – Firestorm
Brazilski gitarista Carlos Lichman poceo je da se bavi muzikom kao klasicno obrazovani izvodjac. Kasnije, napustajuci formu ozbiljne muzike, krece ka mnogo agresivnijoj teritoriji i snima EP “Wake Up The Dragon” sa satavom Neverland. U dolazecem periodu bio je takodje diskografski aktivan kao solo izvodjac, ali je album “Firestorm” zapravo njegov prvi full-length CD. U tehnickom smislu Carlos je gitarista -shreder, i njegov stil je pod primetnim uticajima dobro poznatih izvodjaca kao sto su: Marty Friedman, Tony Macalpine i Paul Gilbert. Bez obzira sto je Carlos vest zanatlija, njegova gitarska tehnika je uglavnom “inficirana” starijom skolom, i to je jasno nakon preslusavanja samo par numera sa albuma. Vecinu svojih izvodjackih ali i energetskih potencijala, Carlos je pruzio u beskonacnim soliranjima, i ne retkim izletima u improvizatorske vode. Nazalost, nista specijalno ili intersantno ne moze se naci na njegovom albumu. Slicna, da ne kazem istovetno ponavljajuca dinamika numera od srednjeg do malo brzeg tempa, je prisutna preko kompletnog materijala, koji na kraju vise razocarava nego sto potencijalnog slusaoca moze eventualno nadahnuti.Ocena: 6/10
Website: www.carloslichman.com
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Fall Of Eden – Dawn Of A New Age
Iz Chicaga dolazi sastav Fall Of Eden, aktivan od 2001-e godine. U postavi su kvintet sa cak tri gitare, cija zvucna sarenolikost i prepoznatljivost na odredjeni nacin boji sound. Do sada su realizovali 1 Demo, 2 EP-a i aktuelni full-length, ozbiljno postavljen i priredjen naziva “Dawn Of A New Age”. Mladjani Ameri su na terenu melodic death metala sa klasicnim heavy dodacima, a njihov pristup absorbuje elemente preuzete iz 90-tih godina, ali isto tako i one novijeg datuma. Aranzmani su im slozeni i bogati, ali je produkcija prilicno tanka i isto tako manje inventivna. Sa druge strane ponudjenih 11 pesama su slicne po pristupu i realizaciji, a bend je kompletan album uradio ozbiljno i profesionalno. Po mom misljenju tema “Valhalla” predstavlja najbolji deo kompletnog albuma.
Ocena: 7/10Website: www.myspace.com/fallofedenrock
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Let The Night Roar – Let The Night Roar
Iz Atlante, Georgia, dolazi sastav Let The Night Roar. Trio su u formaciji, a predvodi ih ex-Malevolent Creation/Leviathan gitarista – Jeff Juszkiewicz. Postoje od 2004-e godine, a pre izvesnog vremena na trzistu im se pojavio istoimeni CD. Let The Night Roar izvode ubedljivu i beskompromisnu varijantu dooma sa sludge i stoner varijacijama. Sound im je brutalan i snazan, i svih 8 ponudjenih songova na albumu su snimljene i postavljene na slican nacin. Let The Night Roar i pored velikog iskustva clanova postave, mogu se smatrati sastavom novije generacije doom/sludge pravca ciji pristup ne trpi nikakve kalkulacije ili bilo kakvo drugo zanrovsko “umrtljavanje”. Takva atmosfera i spora motorika samih songova praceni su scream vokalima i pozadinskim zvucnim zidom, sastavljenim od distorziranih rifova, nasnimljenih vise puta, kako bise izvukao efekat jacine i moci. Nema sumnje da su Let The Night Roar svojim debi ostvarenjem postigli zeljene ciljeve, a videcemo kojim tokom ce se njihova karijera kretati u buducnosti.Ocena: 8,5/10
Website: www.letthenightroar.com www.myspace.com/tualatin
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Slipknot – All Hope Is Gone
Slipknot zamalo da se raspadne posle prethodne ploce, Vol.3 The Subliminal Verses. Sa ogromnim uspehom drugog benda pevaca Corey Taylora i gitariste James Root-a, Stone Sour, postaje samo pitanje vremena kada ce se ova dva clana odvojiti od Slipknota jednom za svaga. Posle citave drame i potencijalnog parcanja benda, Slipknot je iznenada izjavio kako izdaju još jednu plocu, i kako im je to mozda poslednja. All Hope Is Gone, novi album Slipknota, upravo tako I zvuci – kao poslednji album benda koji se raspada.
Bend vec neko vreme prolazi kroz svojevrsnu krizu identiteta. Nekada su vazili za protivnike mainstream-a, maskirane ludake koji prave svakakve gluposti na stejdzu, lome se i šokiraju publiku agresivnom muzikom i pojavom. Vremenom, clanovi Slipknota su ostarili, bend je postao veoma popularan, i njihove pesme su uveliko postale deo mainstream-a. Moze se reci da su Slipknot postepeno postali upravo ono što su mrzeli. Na Vol.3 je izgledalo kao da ce uspeti da spoje svoj “novi” identitet sa prethodnim mracnim imidzom. Iako je Vol.3 sadrzao i akusticne pesme, i melodicno pevanje, to ga nije cinilo išta manje poremecenim ili opakim.
Da odmah razjasnim – Corey Taylorovo iznenadno flertovanje sa takozvanim “clean” pevanjem (bez growl vokala i urlanja) nije nikako razlog za osudu benda. Kao što sam pomenuo, Vol.3, takodje sadrzi mnogo pevanja, ali opet nekako zadrzava i agresiju, a i mracni identitet. Problem sa pevanjem na All Hope Is Gone je što zvuci isforsirano. Ceo album pati od ozbiljnog slucaja dvolicnosti: Sa jedne strane on puca na energiju i sirovu snagu prethodnih izdanja kao što su Iowa, no sa druge strane tezi ka melodicnom rock-u Stone Soura. Tu je zapravo i glavni problem All Hope Is Gone-a – taj rez izmedju dva zanra. Album zvuci kao da je neko prišio neke pesme sa albuma Iowa na pet, šest pesama sa Stone Sour-ovog novog albuma. Teško je ne zapitati se zašto Corey i James Root nisu ostavili pola ovog albuma za Stone Sour – tako bi svakako odrzali utisak barem nekog integriteta i konzistentnosti.
Ovako, album zvuci izveštaceno, bezlicno i nepotrebno. Sa izuzetkom Psychosocial, koja je moguce jedna od najboljih pesama koje je Slipknot ikad izbacio, sve ostale “heavy” pesme zvuce kao da je neko jedva naterao i izmrcvario bend na ovakav poduhvat. U najboljem slucaju, one su OK, sa momentima genijalnosti kao što su All Hope is Gone ili Wherein Lies Continue.
Što se tice melodicnih pesama, one nazalost pate od slicnog problema – prosecnosti. Pesme kao što su Dead Memories ili Vendetta zvuce kao neki B-side-ovi sa Stone Sour albuma: dobre, ali ništa vise. Snuff je odlicna akusticna pesma, ali toliko stilisticki odskace od ostatka albuma da vec postaje bolno ocigledno da je pesma namenjena za Stone Sour.Slipknot je bend na umoru, i to se veoma cuje na All Hope Is Gone. Sposobnost da napišu dobru pesmu je još uvek tu, ali ocigledno svako ima drugaciju zamisao kako ovaj talenat da iskoristi. U svakom slucaju, u ovom albumu se moze uzivati, ali sa odredjenom dozom melanholije i nostalgije za vremenom kada je Slipknot bio drugi bend. Za Slipknot je izgleda najzdravije da se raspadne, i oslobodi clanove da iskoriste svoj talenat za druge projekte.
Autor Recenzije: Mateja Vidakovic
Mad Shadow – Mad Shadow
Iz British Columbie dolazi nov intersantan sastav i nada kanadskog rocka, kvartet naziva Mad Shadow. Nedavno su objavili svoje debitantsko izdanje, koje su realizovali sopstvenim snagama. 10 pesama ubedljivo naglasavaju njihove adute, a to su hard rock i rock koji vuku na 70-te godine, cak su i psiholoski duboko na pomenutom terenu, i odredjene asocijacije jasno vode do sastava kao sto su Led Zeppelin, Bad Company ili Humble Pie. Takodje ima u njihovom pristupu tretiranja rhythm and blues varijanti na slican nacin kao sto to rade The Black Crowes, ali i odredjene asocijacije na 90-te godine nisu iskljucene i tu dolazimo do “cvrstine” koju bend poseduje, a bliska je recimo sastavu Soundgarden. Momci imaju energiju ovog vremena, prilicno su ubedljivi, melodicnost im je takodje izrazena, a sam album prakticno nema slabijih strana. Njihov istoimeni album je takodje i tehnicki-vizuelno dobro opremljen i pomenuta stilizacija 70-tih godina evidentna je i preko izgleda omota CD-a. Mad Shadow su veoma obecavajuci bend i za sada dobijaju samo pohvalne epitete.
Ocena: 8,5/10
Website: www.madshadowband.com www.sonicbids.com/madshadow
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Metallica – Death Magnetic
Metalika nikada nece biti ponovo mlada. Koliko god to fanovi zeleli, koliko god to metalu kao zanru mozda potrebno – to je nemoguce. Ali, za razliku od prethodog pokušaja psiho-terapije i silovitog vracanja agresije (album St.Anger), ovaj put je i sama Metalika ovu cinjenicu prihvatila – i napravila najiskreniji album ove godine, Death Magnetic.
Svaka diskusija o bilo kojoj od Metalikinih ploca zahteva elaboraciju i razradu duzu od same recenzije. Dovoljno je napomenuti da ovaj bend kroz svoju karijeru promenio 5 zanrova muzike, prodao milione ploca i postao istovremeno najomrazeniji i najvoljeniji metal bend na svetu. Posledica ovoga je da se svaka nova ploca gleda sa odredjenom dozom pesimizma, negativnosti i ne-objektivnosti koja je najcesce proizvod nostalgije ili zavisti. Objektivno oceniti novu plocu Metalike je teško, ako ne i nemoguce.
Da li je Death Magnetic povratak korenima? Ne, nije – ali zato ne zvuci ni kao prethodnih nekoliko albuma. Ako bi morao da se kategorizuje u odnosu na njihova prošla dela, moze se reci da je Death Magnetic neka vrsta mešavine prethodnih albuma sa zvukom “nove” Metalike: Osecaju se elementi starih izdanja (narocito u pesmama kao što su My Apocalypse), ali takodje i Black Album ere, cak i Load/ReLoad zvuka. Metalika nije zvucala ovoliko opušteno I sigurno u sebe, još od Black Albuma – ako je ikad i zvucala tako .
Uvodne pesme, That Was Just Your Life i The End of The Line, iako ne preterano inventivne, lepo karakterišu ovaj album i postavljaju standard za ostatak pesama – minimum solidno.
Tu su pesme sa thrash elementima (Broken, Beat and Scarred i My Apocalypse), ali i funky, hard rock stvari kao što su Cyanide. Kako napredujete kroz album, pesme se poboljšavaju i, sa izuzetkom dosadnog instrumentala Suicide&Redemption, briljiraju do samog kraja ploce.
All Nightmare Long je zarazna, heavy pesma, sa svom pompom Re-Load-a, no i sa agresijom Master of Pupets-a. U Judas Kiss Metallica poteze Black Album adute, i sadrzi jedan od najpevljivijih refrena na ploci (Bow down…). Konacno, The Day That Never comes je sigurno jedna od Metalikinih boljih pesama – nalik na Unforgiven 2, samo sa dodatnom dugackom, i veoma socnom, solo/instrumental deonicom pri kraju. Kada smo vec kod Unforgivena, tu je i Unforgiven 3, koji se sasvim prirodno i neisforsirano nadovezuje na Unforgiven 2, i uspeva da, uprkos savršenosti prethodnika, ipak bude odlicna pesma.
Odmah pri izlasku, Death Magnetic je zustro kritikovan zbog loše produkcije. Sve price o Rick Rubinu kao genijalnom producentu mozda padaju u vodu kada se cuju brojne zalbe bendova o tome kako on “nikad nije tu”, ali problem na ovoj ploci nije produkcija, vec miks – bubnjevi su jednostavno preglasni, vokali nekada previše tihi i.t.d. Ovaj problem nikako nije dovoljno veliki da ozbiljno ošteti plocu, a i svakako je napredak od nakaradnog St.Anger-a.
Na kraju, da li je ovo metal album godine? Verovatno ne, ali svakako je vatren povratak benda koji je visio na rubu propasti – i kao takav, Death Magnetic je zapravo upravo ono što je trebalo ne samo fanovima Metalike, vec i Metallici kao bendu.
Autor Recenzije: Mateja Vidakovic
Icarus Down – Contortions, Mood, Swings, And The Inevitable Decay Of Relationships
Slovenacki sastav Icarus Down aktivan je na tamosnjoj sceni od 2004-e godine. 2005-e objavljuju Demo, a 2006-e EP. Tokom prosle godine im izlazi full-length, dugackog i intersantnog naziva “Contortions, Mood, Swings, And The Inevitable Decay Of Relationships”. Icarus Down su bend koji je prilicno ozbiljno pristupio realizaciji samog albuma, a u tehnickom smislu njihovo CD izdanje je obogaceno i bookletom sa 24 strane. Zanrovski najblaze receno ID su moderan akt ciji izraz predstavlja kombinaciju vise rock varijanti, takodje postcore i crossover elemenata. Screamo i prikriveni grunge detalji su takodje prisutni u njihovom pristupu, a snazna izvodjacka varijanta i sama agresivna motoricnost ponudjenih songova asociraju na jedan aktivan beogradski bend – Consecreation. Elektronski detalji isto tako imaju jasnu primenu u aranzmanskim resenjima ponudjenoh materijala ciji koncept i postavka su razliciti od pesme do pesme. Icarus Down jesu originalan akt, mada u odredjenim segmentima jos nedovoljno “razradjen”. Potencijal je evidentan, videcemo samo u kom ce se smeru bend u buducnosti razvijati.
Ocena: 7/10
Website: www.cpz-records.com www.icarusdown.net Profil benda na RSN:https://rockserbia.net/icarus-down.html
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner
Mali Princ – Lako je…
Novosadsku grupu Mali Princ predvodi kantautor i kljucna figura postave Nemanja Nesic. Njegova karijera traje od prve polovine 90-tih godina. Predvodio je grupu Revir sa kojom je objavio dva albumska izdanja, jedno za “PGP RTS” izdavacku kucu, a drugo za “Metropolis “. Ima i solo album iz 2004-e godine naziva “Samo da si tu” realizovan za “Vojvodina music”. Kako stoji u press materijalu , grupa Mali Princ je prirodan nastavak Nesicevih muzickih interesovanja i traganja. Isto tako u pojasnjenju autorskog pristupa benda stoji da se izrazajni i kompozitorski koncept oslanja na tradiciju muzickog nasledja takvih imena kao sto su: Arsen Dedic, Darko Rundek, Sting… Nesic je sa svojim sastavom na albumu i ponudio obradu Dediceve pesme “Milena”, sa cijom verzijom ako je verovati je zadovoljan i saglasan i sam autor. Ipak, cini mi se da su u autorskom i izrazajnom smislu Nesic i Mali Princ najvise na terenu hrvatske kontinentalne sansone, koja je svoje zlatno vreme imala tokom 70-tih godina (Drago Diklic, Zvonko Špišic, Hrvoje Hegedusic) i upravo mi se cini da najveci stepen komparacija ide u smeru linije koju je vodio Hrvoje Hegedusic. To je samo po sebi vrlo intersantno, i tokom poslednjih dekada u Srbiji mi nismo imali izvodjace koji su se oslanjali na postulate tkzv. pomenute hrvatske kontinentalne sansone. U postavi Malog Princa su zanatski dobro usvirani muzicari, i Nesic u bendu ima sasvim uigran “back up”. “Lako je…” album se sastoji od 11 numera, koje su od strane benda ozbiljno priredjene, i uglavnom su ujednacene po nacinu realizacije, iako ima nekoliko koje su izrazenijeg laganijeg tempa. Po mom misljenju, jedan song se izdvaja od ostalih, a to je 6-ta pesma na albumu – “Dok sve ne prestane”. Kako sam imao prilike da se ranije informisem o Nesicevim autorskim ostvarenjima, album “Lako je…” predstavlja realan kreativni pomak.
Ocena: 7/10
Website: www.grupamaliprinc.com www.pgp-rts.co.yu
Autor Recenzije: Branimir Bane Lokner