RockSerbiaNet

Block Out u Livingroom-u 11. oktobra – izvestaj

Published October 12, 2008

Muzicki zvuce besprekorno, neke pesme sa prvog albuma su produzene, zvuce nešto drugacije, dodata im je neka cudna atmosfera, definitivno ne umem da docaram recima… Mitin glas je zvucao nešto dublje, hrapavije verovatno zbog prehlade.Od pesama bile su to: Tri Korne Penal, Raskorak, Andrej, Vertikalno Gledano, Protiv Sebe, Kad Hodam, Dan Koji Nikad Nije Došao, Tezak Slucaj Pakla, Sudopera kao i druge sa poslednja tri albuma. Set lista je bila genijalno sastavljena i dosta se razlikovala od prolecne svirke takodje u Livingrumu.Posle kolaca, Mita je delio publici unapred pripremljene cašice votke, a kasnije pri samom kraju nastupa krece kafa i ratluk. Teške note, savršeni Vranjkovicevi rifovi, Mitin prodoran glas, bilo više nego dovoljno za sinocnje carobno vece. Prepun Livingrum i ovog puta je pokazao najvecu manu, a to je nedostatak kiseonika. Publika kao i obicno sve pesme pevala zajedno sa bendom, primetno je zenske populacije, pogotovo u prvim redovima.

Poslednja pesma „Nevremena“ i poslednje Vranjkoviceve reci: „Vidimo se 27. decembra u Domu Omladine“ završavaju nastup. Svirali su nešto više od dva i po sata. Ostaje nam cekamo njihov novi album najavljivan za kraj godine.

Fotoreportazu sa koncerta pogledajte ovde: https://rockserbia.net/rsgalerija/BlockOut/default.htm

Izveštaj i fotografije: Nemanja DJordjevic

American Music Club u SKC-u – izvestaj

Published October 8, 2008

Osnovani su daleke 1982. godine u San Francisku. Vremenom grupa je cesto menjala postavu. 1994. Mark je rasformirao bend zarad solo karijere, da bi pre pet godina ponovo okupio American Music Club kada i nastaje povratnicki album Love Songs for Patriots. U Beograd su došli kako bi nam prezentovali poslednji album izdat prošle godine pod nazivom The Golden Age. Izdali su do sada 9 albuma, ne racunajuci Markovu bogatu solo karijeru. AMC je trenutno na turneji po Evropi.

Da se ne bi dosadjivali cekanjem benda, publiku je zagrejao bubnjar AMC Steve Didelot uzevši gitaru i odsviravši par pesmica. Ubrzo se pojavljuje kompletan bend nagradjen ovacijama iz publike. Stvarno je divno slušati ih uzivo. Toliko emocija, tolika iskrenost, tolika energija, ali i tezina recima je neopisiva.

Mark Eitzel na svoj nacin preuzima svu nepravdu, sve ono što nas cini nervoznim iskazuje gorcinu. Pokazao je zašto ga smatraju za jednog od najboljih rock poeta današnjice. Depresivna nota, ali i specifican humor dominiraju u njegovim tekstovima. Mark je pre pocetka svake pesme objašnjavao kako je nastala ili o cemu govori. Duhovitost nije izostala. Bio je vidno nasmejan, osmeh nije skidao sa lica. U pojedinim trenucima, kada su u sred nastupa imali manji tehnicki problem, on nije stao, vec je uzeo gitaru i sam odsvirao i otpevao pesmu. Muzicki zvuci savršeno. U nekim trenucima daje cisto neku podlogu, a negde su gitarski rifovi toliko izbaceni u prvi plan da se Mark i ne cuje jasno.Lepo je videti pun SKC publikom prosecne starosti oko 35 godina. Masa je bila umerena, uglavnom tiha, nagradjivala je ponekim vriskom i aplauzom Markove pesme.

Koncert je trajao sat i po, sasvim dovoljno. Publika je izvukla dva bisa, prosto im nije dala da prekinu nastup. Nagradjeni pozorišnim aplauzom, AMC se povukao sa bine, ostavili su nas sa samim sobom da odemo tiho u još jednu oktobarsku noc.

Fotografije sa koncerta pogledajte u našoj foto galeriji:

https://rockserbia.net/rsgalerija/AmericanMusicClub/default.htm

Nemanja DJordjevic

Novi val – koncert u Tvornici, izvestaj

Published October 7, 2008

Ponekad nam se moze i uciniti kako i danas zivimo u 80-ima. Zagrebacke radio-postaje vrte jako mnogo glazbe iz 80-ih, inozemni izvodjaci iz te dekade, kad dodju u Zagreb, imaju izvrsno posjecene koncerte, klubovi po gradu odrzavaju 80’s partije, vec godinama se javno i tajno prisjecamo novoga vala i 80-ih kao posljednje dekade pravog gradjanskoga zivota nakon koje su naše zivote i snove porušili rat, tranzicija i privatizacija bez ijedne cvrste vrijednosti u koje smo vjerovali. Kao da se nakon 80-ih ništa u nas nije primilo kako valja. Ipak, ima li “zivota od sjecanja”, kako nam je nekoc pjevao Jura Stublic. I, kako je zapravo bilo u Tvornici, “30 godina poslije” mesijanskog dolaska Pankrta u Zagreb? U kakvoj su danas formi nekadašnje zvijezde novoga vala?

Pocelo je mlako i mlitavo, kao na nekom slavlju Nove godine na kojem bi se svi trebali zabaviti, ali nam ne ide, iako ovakvu postavu novovalnih legendi nismo imali priliku vidjeti na zajednickom koncertu cak ni prije cetvrt stoljeca. Zvijezde su zatreperile slabašnim sjajem, a ni n-ta postava Filma na celu s Jurom Stublicem nije se odmotavala kako treba i sve je zamirisalo na debakl i nepodnošljivi zadah slinave nostalgije. A, onda smo u pet savršeno poslozenih i izvedenih pjesama – “Konobar”, “Krokodili dolaze”, “Leptir”, “Nebo”, “Zlatni papagaj” – kolektivno svršili s Elektricnim orgazmom u cije se redove odnekud vratio klavijaturist Ljubo.

Nerazmrsivo klupko ljute psihodelije, buntovnog punka i nervoznog funka u cas nas je podsjetilo zašto je nastao novi val. Opasan nastup Orgazma koji je zazvucao poput najzešceg psychedelic-punk benda iz Los Angelesa bio je vrhunac veceri u kojoj su zagrebacki izvodjaci uglavnom podbacili, slovenski korektno odradili prigodnicarski kratke nastupe, a beogradski zasjali neocekivanim sjajem, sve po onoj staroj – Ljubljana fura punk, Beograd rock’n’roll, a Zagreb pleše. Zoran Predin i Lacni Franz u Tvornici su imali i boljih izdanja, ali njihove pjesme doista su neuništive iako ni u vrijeme novoga vala nisu zvucale kao novi val nego kao kantautorski rock 70-ih. Publika se prikljucila pjevanjem, a Rundek je bio dobar koliko je to mogao uz Hakunu Matatu koja, unatoc trudu i htijenju, ipak nije ni Haustor ni Cargo Orkestar. No, Tvornica se rasplesala i sve je pocelo namirisati na dobru zabavu, a ne na karmine da bi Vlada Divljan potpuno raspametio publiku “Kenozoikom”, “Retko te vidjam s devojkama”, “Ona to zna”, “Zašto su danas devojke ljute” i “Malenom” u maniri najboljih americkih college-rock bendova.

Zajednicko ukazanje Davorina Bogovica i Jasenka Houre slavljenog virozom bilo je ocekivano simpaticno. Njihove dvije njuške u istome kadru izgledaju neodoljivo – poput ostarjelih londonskih punk-prvoboraca zakacenih za ska-glazbu susjeda s Jamajke. Tako su i zazvucali u kratkom setu pjesama s prva dva albuma. Pero Lovšin ovaj put je nastupio s mladim punk-rock bendom Španski borci, nije to bilo kao s Pankrtima, ali bilo je dovoljno zustro i zestoko pa je “Bandieru Rossu” publika odurlala od pocetka do kraja.

Jednom panker, uvijek panker. “Maljciki” i “Mi plešemo” na bisu su okupili Divljana, Predina, Lovšina, Bogovica, Metessija i Gileta i to je bilo to. Još smo se jednom podsjetili na novi val, ali i na to kako ipak “nema zivota od sjecanja” nego od toga koliko danas vrijediš i mozeš, uprkos tome što su “krokodili” iz “zlatnog papagaja” koji nisu podnosili ni pankere ni hipije odavno došli i naše “nebo vezali zicom”.

Piše: Aleksandar Dragaš Izvor: Jutarnji.hr & B92

Izvestaj sa mini punk-rock festivala u Zvecanu

Published October 5, 2008

Novembar? Przenje bez premca. Kosta je ponovo sa svojim bendom dokazao da i dalje drzi prva mesta na nasoj r’n’r sceni, kao i to da zaista nema nameru da se preda još dugo, dugo vremena, ako ono uopšte moze uticati na ovog coveka. Zaista nema potrebe više reci bilo sta.

Korozija? Neki bi se zapitali da li ovaj bend jos uvek postoji? Da, da, prijatelji dragi, evo ih ponovo!!! BC, Mladja, Joje i Goran su jednostavno zapalili binu. To je bilo takvo przenje u bukvalnom smilu reci sve dok gospodin JMP100 nije poceo da se dimi. Ali, to ih nije zaustavilo, nastavili su dalje kao da se nista nije desilo. BC je toliko drao svoju novu gitarcinu da je pokidao zice. Ma ljudi – ko god je ovu svirku propustio umrece a da nije video jedan od najboljih bendova naše scene.

Publika? Oko 150 ljudi (ajde?). Luda i nezaustavljiva mladost sa rokenrolom u svojim zilama. Pevali, peli se na binu, Kosti otimali mikrofon, prskali pivom, ma sve ono sto publika i treba da radi na jednom ovakvom dogadjaju. Zeleo bih da naglasim da je u publici bilo i naroda iz Novog Sada i Niša koji došli da podrze svoje bendove – svaka im cast!!!

Bendovi? I vise nego zadovoljni. I jos vise od toga. Na pitanje da li bi ponovo došli da ovde sviraju, odgovor je od svih bio: “Uvek, bez obzira na uslove. Ovakva publika bendu zaista daje dobar razlog da svoj performans izvedu najbolje sto mogu.”

Organizacija je bila na zavidnom nivou. Pice, klopa, mesta za spavanje, svega i svacega. Ma ni jedan šraf nije falio. Bendovi su zaista bili ugošceni sa maksimalnom dozom poštovanja i udovoljavanja. Ako ne verujete meni – pitajte njih. Ovo je još jedan poziv svim r’n’r bendovima da se opuste i prestanu da izbegavaju ove prostore.

Drobac Boris05.okt.2008.Kosovska Mitrovica

Izvestaj sa koncerta Thin Lizzy u beogradskom Domu Sindikata

Published October 5, 2008

Neko bi rekao da takav broj publike danas bend ima i u vecem broju gradova gde nastupa, ali sam misljenja da su o oni u Beogradu mogli imati punu salu, dakle oko 1600 gledalaca, samo da je kampanja makar malo prosla i van granica Beograda. No, sta je tu je. Za one koji nisu toliko upuceni, nekad jedan od najcenjenijih hard rock sastava, koji je svoje zlatne trenutke imao u periodu od 1976-e do 1983-e godine, predvodio je harizmatski lider, basista, autor i pevac Phil Lynott. I pre njegovog okoncanja zivotnog puta, bend se raspao, da bi krajem 90-tih godina, prvo kao neku varijantu tribute akta, a kasnije i pod originalnim nazivom ponovo pokrenuli gitaristi John Sykes i Scott Gorham. Sykes je svirao u poslednjoj fazi karijere Lizzy-ja, a Gorham mnogo duze, prakticno kompletna druga i treca fazu delovanja koincidirala je njegovim prisustvom i znacajnom ulogom koju je imao kao Lynotova desna ruka. Inace kroz redove benda, prosla su cenjena gitarska imena kao sto su: Eric Bell, Gary Moore, Brian Robertson, Snowy White, a sama muzika grupe bazirala se i na duelima dvojice gitarista koji su bili u postavi.Thin Lizzy su krenuli sa neznatnih 11 minuta zakasnjenja i do prvog i jedinog bisa njihov nastup je trajao 1 sat i 10 minuta, sve ukupno nakon “odradjenog” poziva publike da se vrate nekih sat i 22-25 minuta. Bend se na samom koncertu oslanjao na oproban i proveren materijal koji je sa otprilike 90% predstavljao opus preuzet sa “Live & Dangerous” u ono vreme dvostrukog live albuma. Nije bilo nikakvih iznenadjenja, sve numere su otsvirane u ocekivanom raspolozenju, ali takodje bez ( takodje ocekivanog ) zara, energije ali i svega ostalog pozitivnog sto je krasilo postavu kad ju je predvodio pomenuti Lynott. Bila je to jedna klasicna tezga, neintersantna, na momente dosadna i bezvoljna, a sam bend sa svoje strane se nije posebno trudio da udovolji publici zeljnoj provoda i secanja na pretpostavimo lepse zivotne dane. Bolji deo samog nastupa je pevanje gitariste John Sykesa, koje se znatno “popravilo” od dana kada je krenuo sa tom ulogom u Lizzyju, a losiji bubnjanje legendarnog Tommy Aldridge-a, ciji isuvise “tvrd” pristup, nije lezao brojnim “kulerskim” Lynotovim kompozicijama. Slag na torti, predstavljao je katastrofalan sound u samoj sali “Doma Sindikata” i za sada ne mogu tacno da preciziram cija je to generalno krivica bila. Ali, los zvuk predstavljao je realnost, koja je pratila nastup grupe od prvog do poslednjeg takta. Publika je cula veoma dobro poznate hitove grupe kao sto su: “Jailbreak”, “Don’ t Beleive A Word”, “The Boys Are Back In Town”, “Cold Sweat”, “Waiting For An Alibi”, “Dancing In The Moonlight”, “Southboand”, “Suicide”… ali krajnji utisak u svakom slucaju ne moze biti pozitivan. Lizzyjevo otaljavanje sigurno je razocaralo veci deo publike starosti 50+ godina kojih je najvise bilo na ovom koncertu, iako je ruku na srce bilo i nesto mladje populacije dobro upoznate sa opusom benda. Misljenja sam da danas brojni “tribute” sastavi daleko intersantnije izvode materijal benda, nego sto su to tokom ove subotnje veceri cinili etablirani profesionalci .Da rezimiram, bila je to klasicna tezga, lose, neinventivno i bezvoljno odradjena. Svi oni ovdasnji die hard stariji fanovi koj zale za propustenim, sto nisu bili u prilici da posete subotnji koncert, nemaju razloga za tugu, jer je bolje ukoliko su na bilo kakav drugaciji nacin proveli slobodno vreme.

Autor teksta: Branimir Bane Lokner

Autor fotografija: Aleksandar Zec

Tea Break pobednik GBOB-a

Published October 5, 2008

Ziri nije imao nimalo lak posao, trebalo je izabrati najboljeg izmedju ovih 15 bendova. Takodje, i publika je glasala za svoje favorite. Nagrada publike je bio odlazak benda na veliki medjunarodni MUSIC EUROPE FESTIVAL 2009. godine u Rumuniju.

Po oceni zirija, potpuno zasluzeno prvo mesto osvojio je bend Tea Break. Drugo mesto zauzeo je energicni bend Mortero iz Backe Topole, a trece bend sa 3 zenska vokala – Maron Sho. Pobednik Tea Break ima cast da predstavlja našu zemlju na internacionalnom GBOB Challenge-u u Londonu, izmedju ostalih 36 drzava.

Najvise glasova publuke osvojio je bend Destination iz Beograda.

Kompletnu statistiku (ziri – publika) ocekujemo od organizatora, i bice uskoro objavljena na nasem portalu. Vazno je napomenuti da je na GBOB takmicenju ucestvovalo skoro 50 bendova, od kojih je 15 proslo u finale. Pet kvalifikacionih veceri odrzane su u klubu Danguba u toku septembra meseca.

Nama ostaje da cestitamo pobednicima, i da im pozelimo puno srece u Engleskoj i Rumuniji, i da se nadamo jos boljem takmicenju iduce godine.

Prenosimo vam i zvanicno saopštenje organizatora festivala:

Nakon 3 meseca rada, 5 kvalifikacionih veceri, nastupa 41 benda, slusanja 82 pesme i nakon finalne veceri odrzane pre tri dana u punoj sali SKC Beograd, Srbije je dobila svog predstavnika na Svetskom Finalu koje ce se odrzati u Londonu 14. i 15.decembra u Londoskoj Skali.Rezultati su konacni i sledeci:POBEDNIK JE:TEA BREAK – 71

Redosled ostalih bendova:MORTERO – 58MARON SHO – 53DESTINATION – 41FILTHY RICH – 40FAKEFREEDOM – 37THE BITE – 37FACE OFF – 35MECHANISM – 30IMPOSTERED – 26E.K.G. – 16ROADHILL – 14THE DARK OCEAN – 8BAND 72 – 6MEDA, VUK i SANDOKAN – 1

POBEDNIK PO ODLUCI ZIRIJA DOBIJA PUT U LONDON NA SVETSKO FINALE!!! POBEDNICKOM BENDU ZELIMO PUNO SRECE U LONDONU I STO BOLJI PLASMAN NA SVETSKOM FINALU!!!Tea Break on myspace:http://www.myspace.com/teabreak

Takodje, na finalnoj veceri, publika je odlucivala o putnicima za Rumuniju, koji ce ucestvovati na MUSIC EUROPE FESTIVAL u martu 2009!Prvih pet pozicija :

1. DESTINATION – 1092. Maron Sho – 973. FakeFreedom – 754. Band 72 – 695. Meda,Vuk i Sandokan – 47

Hvala svima koji su dosli na finalno vece i podrzali finaliste!Hvala svima koji su bodrili svoje favorite kroz kvalifikacije!Hvala svim revijalnim bendovima koji su svirali u kvalifikacijama:SUZI WONG, LJUBICICE, PLEME, SEXTASY, AETAR!Hvala bendovima koji su ucestvovali na finalnoj veceri u revijalnom delu:ART DILER i GRIMUS !!!Hvala ziriju na ucescu na ovom velikom takmicenju!Hvala svim ljudima koji su pomogli organizaciju ovog takmicenja!Hvala svim medijima koji su podrzali GBOB!

i za kraj, NAJVECE HVALA SVIM UCESNICIMA GBOB SERBIA 08 TAKMICENJA JER, BEZ VAS, OVOG TAKMICENJA NE BI NI BILO!!!

Vec sada se okrecemo organizaciji GBOB Serbia 09, a pobednickom bednu, jos jednom, CESTITAMO!!!

TEA BREAK ON WORLD FINAL!!!

Filip Petrovic

Majke Unplugged, 27.09.2008. – Stereo Dvorana, Rijeka – izvestaj

Published October 2, 2008

Zbog organizacijskih propusta (citaj: zapeli na Green Festu u Harteri), zakasnili smo na predgrupu, garage-country rockere My Buddy Moose (tko zeli, moze ih chekirati na www.myspace.com/mybuddymoose ). Vjerujem da su bili odlicni, ali o njima mozda nekom drugom prilikom. U Stereo dolazimo upravo u trenutku kada je cijeli band vec na stageu; Bare se pokušava popeti na barsku stolicu, nerazgovijetno mrmljajuci u mikrofon. Pojedinci ce kasnije tvrditi da je, umjesto ”Dobro vecer, Rijeka!”, rekao ”Dobro vecer, Zagreb!”, ali kao da je to bitno? Nismo došli slušati small-talk s bine, vec smo došli cuti ono najbolje od cistog rock’n’rolla što Majke mogu izvuci na površinu.Covjek na barskoj stolici s tamnim naocalama, mršav i ispijen poput aveti, pali cigaretu… Uzima duboki dim i širi ruke… Zovem se Grešnik koji se probudio iz dubokog sna, sve ima svoju cijenu – to se odavno zna… Pitam se, ima li u ovom trenutku vece istine od toga? Kod Majki sam oduvijek, osim prejebene ‘zike, najviše cijenila cinjenicu da njihovi tekstovi nisu samo uglazbljene prazne rime, vec refleksija na neka osobna iskustva i razmišljanja covjeka koji je više puta dotaknuo dno, dizao se i opet padao.Odmah nakon prve stvari je bilo ocito da snaga Majki ne dolazi iz gitarskih pojacala i mastodontskih razglasa, vec iz energije koju Mršavi Psi stvaraju na bini i karizme koju Bare, cak i u ”dotak’o-sam-dno-zivota” fazama širi oko sebe. Zoki i Kruno na gitarama nas vode ”tamo preko rijeke’, gdje southern rock i delta blues još uvijek dišu punim plucima. Skoro da ih mogu vidjeti na raskrizju kako sjede tik u Roberta Johnsona i jammaju. Bero (bivši klavijaturist Parnog valjka) na Hammondu savršeno upotpunjava sve one prazne hodove koji bi manjak struje eventualno mogao prouzrociti u zvuku. Na bubnju Tibljaš, još jedan u nizu bubnjara Majki koji svirku odradjuju profesionalno i kamenog lica. Kilmister. Jedini ”uštekani” clan banda (uz Hammond) i gotovo jednako karizmaticna pojava poput Bareta. Sjedi na niskoj stolici s elektricnim basom u rukama, stisnutih ociju i s dogorenom cigaretom u kutu usana. Sjecam se njegovog bijesa na zadnjem koncertu Majki ’98., kada je taj isti bas (sad si uzimam malo pjesnicke slobode, najvjerovatnije je ipak bio neki drugi) bacio na pod i otišao s bine. To je bilo to. Nema više Majki. Razdor. 10 godina kasnije, Kilmister opet sjedi tamo gdje je uvijek bilo njegovo mjesto, s desne strane na bini i samozatajno ”ubija” svoj instrument.Iako ištekana, ova unplugged svirka i dalje ostaje na razini starih koncerata iz vremena Razdora, Razuma i bezumlja i Milosti. Nešto više od sat vremena starih pjesama kojima je unplugged udahnuo novi zivot. Osobno sam najviše odvalila na Zbunjen i ošamucen. Uvijek mi je baš ta stvar bila posebno draga, ali u subotu je zvucala tako jebeno garazno gola i iskrena; prljava, teška i razvaljena da sam na tren u sebi osjetila dio one alkoholno-narkoticne izmaglice o kojoj pjeva.Koncert završava s Ja sam buducnosti, a nakon glasnog pljeskanja i skandiranja, Majke se vracaju na bis i stavljaju krunu na nastup s himnicnim Mršavi pas, Daj mi i Odvedi me. Sa svakom stvari odsviranom u Stereu, Majke su me još jednom uvjerile u ono što odavno znam, da su band koji udiše zrak, a izdiše cisti rock’n’roll.

SET LISTA1. Grešnik2. Krvarim od dosade3. ’89.4. Milost5. Zaboravi 6. Fantasticna vatra7. Zauvijek8. A ti još placeš9. Putujem10. Ša na na11. Zbunjen i ošamucen12. Mala ima sliku13. Iz sve snage14. Budi Ponosan15. Baretov Blues16. Vrijeme da se krene17. Mene ne zanima18. Ja sam buducnost19. Mršavi pas20. Daj mi21. Odvedi me

Izvestaj za RSN: Jelena

Izvestaj sa koncerta povodom 20 godina Hladnog Piva

Published September 24, 2008

Scena 2. – Karte smo kupili u pretprodaji, tri tjedna prije koncerta. Mislim si: „Mamu im, 100 kuna za punk band koji ima klavijaturista? Nisu normalni ni sekunde!“. Karte cijele neke zajebane. Na prednjoj strani slika gajbe s logotipima 10ak sponzora, a na poledjini lista stvari koje se smiju i ne smiju raditi za vrijeme odrzavanja glazbene manifestacije, uz upozorenje „Glasna glazba moze oštetiti vaš sluh“. – NO SHIT?!

Nakon pretresa na ulazu, marširamo naprijed, odlucni u namjeri da se infiltriramo medju ljude i suvereno zavladamo svojim mjestom na travi. Pocetni šok: Otok hrvatske mladezi na zagrebackom Jarunu puca po šavovima. Otok je mjesto odzavanja najvecih festivala u drzavi koje je zadnjih sezona ugostilo poprilicno zvucnija imena od Hladnog Piva, ali pred daleko malobrojnijom publikom od mase koja nas je docekala. Vucem paralele u glavi i uz pomoc integrala (koliko je to vec moguce nakon par cuga u obliznoj birtiji) pokušavam usporediti koliko je tu ljudi bilo na Iggy Popu, Sonic Youth, Nick Caveu, Serj Tankaianu, Wireu, Lemonheadsima,… Zakljucak: Jbt, nikad ovoliko! (OK, priznajem, ne idu mi brojevi, ali po glazbenim portalima se pisalo da je bilo cca 20.000 ljudi. Ako ne vjerujete meni – vjerujte njima!).

Na stagu su vec hiperaktivni Obrint Pas, ska punk band is Seville. Nisu loši, mislim si, ali necu sad skakutati. Treba cuvati snagu za HP, ipak sam ja zena u godinama. Palim cigaretu i koristim vrijeme da snimim situaciju. Impresivna glavna bina s razglasom kojeg bi se i Wembley teško posramio. Ispred nje most koji vodi do manje bine, tik ispred nas. Svuda okolo video zidovi s porukama sponzora, štandovi s cugom kokicama, dugacki red kemijskih Wcova. U sebi razmišljam koliko se toga promijenilo u zadnjih 12-13 godina, tj. u odnosu na Scenu 1. s pocetka teksta. Ako ništa – barem se mogu popiškiti kao covjek! A i stara me konacno moze vidjeti na televiziji (naime, direktan prijenost koncerta je išao na HRT2. Drzavna televizija! Ehej – brateee!) Obrint Pas pozdravljaju za kraj koncerta, uz obecanje da se vidio opet. Ne sumnjam… Decki su vrhunski odradili zadatak zagrijavanja publike.

Opet malo gledam oko sebe, pokušavam snimiti profil ljudi koji se skupio. S naše slijeve strane, hrpica turbo zgodnih cura, malo predotjeranih za ovakvu priliku (da vidim kako ceš se pogat’ u tim štiklama, sestro!). S desne strane, grupa maloljetnih punkera, pijanih taman koliko treba za koncert. Iza nas stariji tip sa trogodišnjim sinom na ramenima. Kontam u glawi: „Ok, ovo nije dobro. Fanovi HPa su vec poceli dovlaciti potomke na koncerte. I’m getting to old for this shit!“.

Šok br. 2: Cujemo zvuk helikoptera! Koji K?! Vec si mislim da slijedi: „Vadite sve iz dzepova, ovo je racija!“. I onda se na video zidu krenu prikazivati snimke koncerta iz zraka. Dobro je… Odjednom vatromet. 20 ispaljenih raketa za 20 godina na sceni. Zgodno… Manje pirotehnike nego na mojoj zadnjoj rodjendanskoj torti, ali dobro… Lagano shvacam da su Hladnog Pivo odavno prerasli image banda iz Scene 1. i da je eru pecenih bataka zamijenila era helikoptera i vatrometa. Ruku na srce, decki su pripremili jebacki spektakl.

Konacno, izlaze na stage. Masa urla, skandira: „Mile, Mile!“. Ocekujem opet „Dobro vece“, kao i na svakom ‘certu do sad. Umjesto nje pocinje „Pjevajte nešto ljubavno“. Raspizdilo me malo, ali za 20.000 ljudi x 100 kuna po glavi, mozda ih se i moze razumjeti. Nizu se hitovi, uglavnom nove stvari. Za one koji ne izgube strpljenje, set-lista je na kraju clanka. Rulja pjeva od rijeci do rijeci. Gosti iznenadjenja: uvijek rado vidjeni i simpaticno naduvani TBF. Sviraju Alles Gut i Genije + veselu rodjendansku cestitku uz glasnu podršku publike.

Konacno, dogodio se i moj osobni vrhunac veceri. Decki pretrcavaju na mali stage, oblace stare kozne jakne iz vremena dok su jos uvijek imali kosu i sviraju set starih stvari s „Dzinovskog“. Nakon Treninga za umiranje, Buba Švaba, Princeze i Für Immer Punk, vracaju se na glavni stage i redaju nove stvari do kraja koncerta.

Zakljucak: Na hrvatskoj glazbenoj sceni trenutno ne postoji „alternativni“ band koji moze skupiti šarolikiju i mnogobrojniju publiku. 2,5 sata odlicne svirke + 2 bisa = isplatilo se biti na Jarunu, 20.09.2008.

Set Lista1. Pjevajte nešto ljubavno2. Nema više3. Kaze stari4. Ne volim te5. Backizagre stuhpa šej6. Cekaonica7. Šank8. Politika9. Biološki Sat10. Pijan11. Debeli12. Rigoletto13. Mlohava cuna14. Konobar15. Ljetni Hit16. Dobri prijatelji17. Ranjeni i ludi18. Jednim osmijehom19. Zimmer Frei20. Alles Gutt – TBF21. Genije – TBF22. Teško je ful23. Sreca24. Trening za umiranje25. Fur Immer Punk26. Buba švabe27. Princeza28. Roštilj29. Nije sve tako sivo30. Ikea31. Odjava programa32. Soundtrack33. Šamar34. Par pitanja35. Superman36. Samo za taj osjecaj37. Pitala si me38. Planeta

Izveštaj za RSN: Jelena

Izvestaj sa poslednje dve kvalifikacione veceri GBOB-a

Published September 17, 2008

Ponedeljak 15.9.

Cetvrto kvalifikaciono vece je bilo rezervisano za bendove iz cele Srbije. Priliku da se bore za finale dobilo je osam benda: House of Ghosts, The Dark Ocean, Mechanism, Chains of Reality, Gernika,E.K.G., 2 Thoksid i Ardor Spei. Zanimljivo je da ove veceri nastupio i pobednik GBOB Serbia 2006. godine – bend House of Ghosts.

Prema odluci zirija prva tri benda bila su: Mechanism 12 (57) The Dark ocean 10 (37) E.K.G. 10 (37)

Glasovi publike: Chains of Reality 12 (29) E.K.G. 10 (26) Gernika 8 (25)

Na zalost, neki bendovi su dobili i negativne poene zbog prekoracenja dozvoljenog vremena: House of Ghosts + 103s = – 4 poena 2 Thoksid + 50s = – 2 poena E.K.G. + 13 s = -1 poen Chans of Reality + 180s = – 5 poena (umesto diskvalifikacije)

Zbirni i konacni rezultati cetvrte kvalifikacione veceri su: E.K.G 19 (-1 ) Mechanism 17 The Dark Ocean 15 – nakon odluke zirija

Napomena: Za listu i rezultate garantuje: Filip Petrovic, Nacionalni Direktor i glavni organizator GBOB Challenge Serbia 08. Svi podaci su javni i dostupni.

Utorak 16.9.

Na poslednjoj kvalifikacionoj veceri nastupilo je deset bendova: Face off, Fakefreedome, Impostered, Pokusaj metala, Over the under, Framework, Cannot, Pandora, Jailbreak i Valhala. Bendovi Impostered i Valhala imali su isti broj poena, ali je nakon odluke zirija u finale je prosao bend Impostered. Prema odluci zirija prva tri benda bila su: FakeFreedom 12 (40/48) Jail Break 10 (38) Valhala 8 (29) Over The Under 8 (29)

Glasovi publike: Face Off 12 Pokusaj metala 10 FakeFreedom 8

Zbirni i konacni rezultati pete kvalifikacione veceri su: FakeFreedom 20 Face Off 18 Impostered 14 – nakon odluke zirija

Veliko finale odrzace se 3. oktobra u velikoj sali SKC u Beogradu. Dodatne infomacije bice uskoro objavljene. Konacna lista finalista je sledeca:

Majke na Jelen Pivo Live Festu – Izvestaj

Published September 10, 2008

Njegov stav na bini je snazan, vidi se da covek ima autoritet… svaka rec i svaka otpevana pesma daje do znanja da je licno dozivljena na svojoj kozi. I sam vidno zacudjen da je tako prihvacen od nas… njegove dece… i vecine koja je prolazila kroz slican ili isti pakao… kompletan bend baca srce na binu… odlaze… masa vristi hoce još. Goran se vraca nazad i mrmlja da je ovo festival, da više ne mogu da sviraju. Ali ipak sviraju još jednu pesmu. Ja, vec pocinjem da lupam glavu o šipku ispred mene. Mislim, nisu hteli da mi daju staklenu flašu da je razbijem o glavu i da krvarim od dosade. Boze, i na kraju pesme Goran se poklanja i mrmlja u mikrofon “Nisam znao da imamo toliko fanova u Beogradu, docemo opet”. Smejem se, jer razmišljam, pa ovaj covek je lud. Nije znao da ima toliko fanova ovde, Boze, nadam se da ce Majke doci ponovo, jer su po mom licnom mišljenju jedan od retkih bendova koji stoje iza svoje muzike i iza svojih tekstova zivotom, a ne pukom komercijalnošcu. Covek koji je pobedio samog sebe je covek vredan paznje i svake pohvale… i covek na koga se treba ugledati zbog snage da se bori i da nastavi dalje…. To su za mene Majke, Gorane, vidimo se sledeci put da krvarimo od dosade….

Goran Bare, Majke osnovane 1984-te godine u Vinkovcima, bend koji kako licno Goran kaze nije imao neku perspektivu, vec samo zelju da sviraju rock. Taman kada su skupili para da snime tzv. nulti album i kada su pokupili odlicne kritike javnosti, dešava se pogibija gitariste iz benda Marina Pokrovaca, i jos dva draga drugara. I pored te nesrece Majke rešavaju da nastave dalje, dobijaju priliku za sve više i više svirki. Zatim krece rat, teško vrijeme kako Goran licno kaze, i Majke se raspadaju. Goran govori kako ostaje samo heroin i alkohol. 1992, Majke se ponovo okupljaju i pred kraj iste godine izdaju album “Razdor”. Razdor je odlicno primljen od svih medija, redjaju se svirke za svirkama. Goran sve više i više tone u heroin i alkohol, 1994-te godine izdaju album “Milost” i tada snimaju prvi video spot u svojoj karijeri za pesmu “Ja sam buducnost” 1994-te godine Majke prave pauzu od godinu dana. 1995 ponovo se nalaze sa novom postavom i napokon dobjaju taj delta-bluese zvuk. Gomila svirki, opšte prihvaceni i kao i uvek kada nešto krene dobro…. Goranu umire supruga, razmislja da oduzme zivot i sebi, ali pogled na svoje tadašnje jednogodišnje dete mu daje snagu da se vrati. Tada usred snimanja albuma Klimisteru umire otac, on napušta snimanje, Majke nastavljaju, posle nekog vremena. Klimister se vraca na dovršavanje snimanja albuma, ako da pocetkom leta iste godine izlazi album ” Vrijeme je da se krene “. Album je sveopšte prihvacen od publike i samih kriticara, stoga odlucuju da izbace live album, pod nazivom “Zivot uzivo” koji je snimljen u maloj dvorani doma sportova. Proleca 1998 Majke odlaze u Sloveniju gde snimaju album ” Put do srca sunca”. Na promo turneji Goranovo psiho-fizicko stanje se jako pogoršalo, redjali su se ekcesi za ekcesima i na jednom takvom koncertu Goran Bare kolapsira pod uticajem heroina i alkohola i pada usred koncerta, obezbedjenje ga nosi sa stejdza onesvescenog i Majke ponovo nestaju sa lica scene. 1999-te godine nakon lecenja od ovisnosti alkohola i heroina, Goran odlucuje da se vrati korenima, i tada Majke ponovo sviraju do 2000-te, iste godine prave svoj zadnji koncert na festivalu “Zagreb Gori”. Posle toga Goran Bare krece solo karijeru, izdaje tri albuma, Giran Bare i Placenici, gde prelazi u apsolutni bluese. 2006-te godine Zoran i Goran se slucajno srecu i dogovaraju da se ponovo okupe, Kilmister i Kruno se rado odazivaju pozivu i, eto, Majke su ponovo tu. Kao što i sam Goran kaze :”Ponovno smo tu, ne da bi odsvirali par koncerata, ponovno smo tu da sviramo rock n’ roll glazbu. Do kada, to nitko ne zna ali nije ni vazno. Vazna je rock muzika i sva magija koju stvara. “

Tekst i foto: Kristijan Rizanji